„Napisao sam jednu pesmu – „Portret mog života“, gde se kaže: „Prave si boje dodala na taj portret života mog…“ Mislim da su boje mojih pesama uglavnom plavičaste. Ipak, ma koliko da izgledaju tamno, modro, negde u dnu izbija neko praskozorje svetle plave ili plavetnila… Zameraju mi nekad tu panonsku depresiju… U svakom slučaju, u mojim pesmama ima mnogo optimizma i one svakako nisu crne.“
– Đorđe Balašević
Tekst pjesme:
Mesec prosipa bokal fosfora…
Vitraž mraza na oknu prozora.
Jedne noći, ko ova, znaće Bog…
Doslikaću portret života svog.
Silueta se davno nazire…
Neko uzdahne, neko zazire…
Isto vide a razno tumače…
Đavo prste u farbu umače…
Prave si boje dodala na taj portret života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog…
I lila, tamno čeznjivu…
I boju breskve, nežnu i sramežljivu…
I setno sivu, nepogrešivu.
Roze nađoh međ starim pismima…
Modru vrpcu nad teškim mislima…
Ukrah riđu iz pera drozdova…
A laki purpur iz prvih grozdova…
I uzeh oker sa sveće svečarske.
Drap sa svilene mašne bećarske.
Mrku s tambure tužnih tonova…
A cinober sa nosa klovnova.
Prave si boje dodala na taj portre života mog:
talase plave, nijansu lave, vrtloge zelenog.
A crnu nisi štedela, ali bez nje bi bela još izbledela…
Bez crne bela ne bi vredela.
Srce je moje napuklo ko kora starog bagrema…
Al’ u tvom oku kao lane zadrema…
I jedva, kao šapati, niču po uglovima zlatne paprati…
I pramen sna u sliku navrati.
Vetar dokono senke spopada.
Huk u ambis tišine propada.
Jedne noći, ko ova, znaće Bog…
Doslikaću portret života svog.
