U jednom od onih pajzlova 
sa kariranim stolnjacima 
i nekrštenim vinom,
umalo da me potiski đilkoši 
konačno dotuku 
violinom ..

Pesma beše o suncokretu
do zla boga žalosna ..
I strofa, samo za nju
se ovdje, kod nas 
u varošju,
malo manje zna ..

Kiš napraforgo
lepi goropadni cvet,
zbog kog se sunce s neba 
spustilo na svet ..
Da sazna što 
u sene glavu okrene,
da sazna kom se sveti
kad ne gleda za njime,
ko svi drugi suncokreti …

Malo moje ćudljivo,
pusti šta je bilo
ne budi zlopamtilo ..
Obići svet je zbog tog
uzbudljivo,
da bi se ovde vratilo …

Digni tu lepu glavu,
pogledaj me bar ..
U suzici što blista,
čuda se trista vide ..
Tvoja je sreća 
samo tvoja stvar ..
Al’ zato tvoja tuga,
to je već priča druga,
to na moj račun ide …

Pipneš jedared šlingu 
u bećaruše.
pa cela veka snevaš 
divlje jagode ..
Zbog nje se rime,
raspare i naruše ..
I sve bi htele da se
njoj prilagode ..

I sad već znam …

Lako je kad te neko 
ni ne zavoli,
tad samo tamna strana 
srca zaboli ..
Teško je kad za nekog 
jedinog i svog 
postanes zrnce soli ..
Teško je kad tvoj neko 
prestane 
da te voli …

Malo moje ćudljivo,
pusti šta je bilo
ne budi zlopamtilo ..
Obići svet je zbog tog
uzbudljivo,
da bi se ovde vratilo …

Digni tu lepu glavu,
pogledaj me bar ..
U suzici što blista,
čuda se trista vide ..
Tvoja je sreća 
samo tvoja stvar ..
Al’ zato tvoja tuga,
to je već priča druga,
to na moj račun ide …