TEKST SE NASTAVLJA ISPOD OGLASA

“Moja porodica i ja živimo na selu i imamo veliko imanje. Držimo stoku i imamo baštu. Komšije nisu blizu sa nijedne strane imanja, do najbližeg komšije ima oko pola sata hoda. Jednu noć ja izašla napolju da unesem veš sa sušilice i čujem neko plače.

Okrećem se ali ne vidim nikoga. Krenem da hodam u pravcu zvuka i dozovem par puta da vidim ima li koga ali niko ne odgovara.

The crying girl embraces the man

Pošto je plač zvučao kao dječiji ja nastavim da dozivam i hodam. Ali iako uporno hodam u pravcu gdje čujem plač, zvuk nikako ne postaje bliži već kao da je uvijek jednako udaljen od mene kao i na početku. Kako sam hodala sve sam bila dalje od kuće.

Nakon jedno dobrih pet minuta počnem se osjećati čudno. Shvatim da se zvuk plača ponavlja. Ne znam kako da opišem ali kao da je snimljen na telefonu pa ga neko pušta iznova i iznova. Prvo jauk, pa onda jecanje, osova šmrkne pa opet jecaj pa grca.

Pexels,com

Sponsored by Luponmedia

Svaki put identično u istom razmaku. Stanem i okrenem se i krenem hodati kući, tada plač naglo prestaje i nastaje tišina. Trčala sam do kuće tada. Sutradan otišla sam kod komšije da ispričam šta sam čula, onda sam saaznala da na našem imanju desilo se nekad davno višestruko ub,istvo… samo me jeza uhvatila!”

OSTAVITI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here