Bila sam sa drugaricinim momkom, vidjela nas je kad smo sjedili u kafiću. Tad mi je kliknulo – napravila sam belaj.
Nisam tada shvatala koliko ju je to povrijedilo. Kao da mi je neko isprao mozak. Uz to, on mi je govorio da nisam kriva. Bila sam kriva, znala sam to. Znam da ćete svi osuditi, ali nipošto ne pokušavajte ovako nešto.
Ja sam od tog dana postala žrtva osuda, što sam i zaslužila. Svi su se obazirali na to kako je njoj, ali niko nije ni pomislio kako je bilo meni. Nije mi sigurno bilo gore nego njoj ali taj osjećaj kad se razočaraš u sebe i taj osjećaj boli i praznine kad shvatiš šta si uradio… to je neopisivo.
Od tog dana pokušavam da budem bolja, da pomažem koliko mogu, molim se svaki dan i mislim da će mi jako dugo vremena trebati da se vratim u normalu. Poremetila sam svoj unutrašnji mir shvativši da sam nečovjek.
Imala sam mnogo problema u životu , a s obzirom da mi je njen momak bio i dobar drug i pružao mi utjehu, tako mi je došlo i kao da nisam imala izbora.
Izvor: ispovesti.com
