“Upoznao sam je na keju, u jednom kafiću koji ne radi više.
U stvari, ne…
U tom kafiću sam je samo sreo prvi put.
Upoznao je nisam još uvek?
Moj lepuškasti drugar se tih dana šmeckao sa njom, i ja tu realno nisam imao šta da tražim? Sale Saks je bio kao reklama za žilet. Puno pipkanja po licu i zadovoljnih osmeha, a veoma malo teksta.
Bio je prvi jun, i ne sećam se zašto smo te godine tako rano išli na more, ali njemu se to učinilo kao sjajan povod da joj se obrati.
– Mogla bi mi dati adresu. Da ti se javim jednom kartom.
Stajao sam korak dalje, i istog časa poželeo da odustanem od puta, shvativši da ćemo se mimoići sa letom? Leto se upravo gnezdilo u njenoj kosi…
– Bila sam i ja u Istri. Doduše zimi. A čula sam da je i septembar božanstven? Baš me zanima kad je najlepše?
Srđa je još prvog jutra kupio špil razglednica, marku zalepio besprekorno, firmopisački nacifrao Njeno ime i adresu, ali dalje od datuma nije išlo.
– Smisli ti nešto Petraš. Ti si dobar u tim stvarima.
OK.
Ništa lakše.
Saznao sam u koje doba godine je ovde najlepše.
U ono doba godine kad si ti tu. ”
