“…Pakovala je svoje stvari.
Pogledala me je preko ramena, i zadrhtala kao košuta, zatečena “in flagranti” sa mojim plavim puloverom prislonjenim na grudi.
Smislio sam hiljadu stvari koje cu joj reći, a i ona je ponešto smislila, koliko je znam…
Da smo rekli išta od toga, to bi potpuno zapetljalo stvar.
Ovako, stvar se odmotala kao klupko vunice ispušteno iz krila.
Zadivljujuće jednostavno…
– Samo sam htela da imam nešto tvoje… Zauvek…
Zumirao sam kristalnu kap u njenom lepom oku, koja je svetlucala kao titrava rosa na malenom zvončiću đurdevka.
Sretan sam ja momak…
Neki režiseri potroše čitav život čekajući takvu scenu, i opet ne uspeju da je snime.
Hajde konju…
Reci joj…
Osetio sam da uglovi usana izmiču kontroli.
Želiš nešto moje? Zauvek?
– Da li bi prezime moglo da posluži?
Osmeh ju je ostavio bez daha na trenutak, ali je šmrknula i nastavila da slaže stvari.
Ali oboje smo znali da to više nije potrebno.
Zagrlio sam je, s leđa, privila se uz mene i pritisnula mi ruke sa svoje obe.
– Neću da se mešam, Rida, ali trebaće ti neka veća torba. Moraćeš i mene da spakuješ ako zaista misliš da odeš odavde…”
