Zivot je more, pucina crna,
po kojoj tonu mnogi sto brode.
Nije mi srce plasljiva srna,
ja se ne bojim velike vode.
Lome me vali, nose me struje:
oseka srece, a tuge plima.
Siba me nebo bicem oluje,
al’ jos se ne dam i jos me ima.
U jutra rana plase me senke
minulih dana.
Secanja mutna kao u lazi, kao u snu.
Ipak se borim, ipak se nadam,
sve manje letim, sve vise padam
i sve su jace ruke sto me vuku dnu.
Mozda ce zena svilenog bedra,
koja me zove i pruza ruke,
uliti vetar u moja jedra
do nove zene, do nove luke.
Zivot je more…
Zivot je more…
Zivot je more…
