“Retko odlazim kući, a pišem još ređe i slike su bleđe i bleđe, pa lepe potiskuju ružne. Al’ nekad poručim piće i tako to krene, pa stignem u svatove njene, sve prave su ljubavi tužne.”
“Nije nju prijatelju, zabolelo to što ne može biti srećna sa drugim. Nju je zabolelo to što ne može biti srećna sa tobom.”
“Saznao sam u koje doba godine je ovde najlepše…
U ono doba godine kad si ti tu…”
“Ona me voli znam, ok ne suviše al’ taman dovoljno da krišom uzdiše kada me tračeri ubace u šemu.”
“Svirajte mi jesen stize, dunjo moja, al’ polako da mi ne bi koja reč promakla. Sklon’te čaše i bokale, razbio bih svet od šale da je samo slučajno od stakla, dunjo moja.”
