U januaru ove godine čuvenog srpkog glumca Rada Šerbedžijuostao je bez oca a sada je otvorio dušu i naveo kako se nosi sa njegovom smrću.
“Imam posebne emocije kad se sjetim njega”, započeo je Rade Šerbedžija otkrio šta mu se često događa.
“Desi se da uzmem telefon i hoću da ga pozovem, onda se nasmejem i pomislim: “Jesi li ti poludeo?”… Još je duboko u meni prisutan, ali ne mogu da kažem da ga žalim na uobičajen način kako se to ispoljava prema ljudima koji su nas napustili i kojih više nema, nego slavim njegov život, njegovu pobedu, njegove 104 godine života”, dodao je glumac.
“Slavim to što je do kraja bio fantastičan, otvoren, zrele, bistre glave. Duhovit, pametan i častan”, zaključio je Rade.
Rade Šerbeđijaotkrio je dio svog života ovoga puta je krenuo od davne 1974. godine.
“Profesor Belović mi je te 1974, posle spektakularnog mog Hamleta u Dubrovniku, rekao da veoma pažljivo moram isplanirati svoj glumački put. Nikada se nije to dogodilo jer nikada nisam planirao. Znate, nikada nisam želeo da budem glumac, iako sam igrao i u nekim pionirskim predstavama u mojim Vinkovcima. Želeo sam da studiram književnost, da pokušam nešto da pišem, budem pesnik ili pisac. To je bila moja strast od ranog detinjstva. Zato sam još od najmlađih dana pisao najbolje zadatke, koji su bili objavljivani u školskim novinama.”
“Želeo sam otići za Beograd i studirati književnost. Tada sam bio sa jednom devojkom i, kako smo se posvađali a ona otišla za Beograd, ja sam otišao u Zagreb. Tu su me nagovorili da idem na glumu. Mnogo sam čitao, a onda i napisao tu prvu knjigu loših pesama. Imao sam još zbirki poezije, ali pesme sam prestao da pišem kada mi je umrla majka, 1997. godine. Kao da je u meni nešto zauvek nestalo.”
“Na objavljivanje prve knjige pesama nagovorio me Igor Mandić. Znao je da pišem pesme i tražio je da mu ih pokažem. Kada ih je video, rekao je – ovo se mora štampati. Objavio ih je u dve hiljade primeraka jedan izdavač u Subotici. Hiljadu se odmah prodalo. Posle nekog vremena zove me izdavač da mi kaže da je došao jedan čovek iz Beograda i kupio odjednom onih preostalih 1.000. Ja pomislim, opa, postadoh ja slavan pesnik. E, sad, ja sam u Beogradu uvek odsedao kod prijatelja Andreja Popovića, imao sam i ključ od njegovog potkrovlja. I odem kod njega posle nekog vremena, uđem u stan. Veče, nema nikoga, natočim viski, čekam Andreja. Utom mi padne pogled u kut, vidim hrpa nekih knjiga, pogledam, kad ono sve moje. Evo njega za sat vremena, i ja ga pitam – šta ovo znači? Koje? Ove zelene knjige. A, pa ne mogu ja da dopustim da se ti tek tako brukaš.”
Autobiografiju pisao je jako dugo!
“Do poslednjeg daha” sam pisao dugo i pisao sam je za neke čiste duše koje će mi poverovati da je sve bilo baš tako kako pišem, da sam to osećao i tako živeo. Jer izgovorena reč se interpretira, a napisana ne može. Ona je tu zauvek. Sada pišem knjigu “Green Card” o mom životu u Londonu i Americi. Ali, šta se desilo? Napisao sam 150 stranica, a onda su moji prijatelji počeli da umiru. Prvo moj Ljuba Tadić, koga sam ipak uveo nadrealistički u knjigu, gledao je kroz prozor u Moskvi, na Crvenom trgu. Ali onda su umrli još neki meni dragi ljudi i ja sam prestao da pišem. I ne pišem nekoliko meseci. Ali, u Los Anđelesu, kad ne snimam, ceo dan igram remi kod mog Adema Bosanca u kafani. Tamo se skupljaju svi Srbi, Hrvati, Albanci i nigde ne igram remi sem tamo. Kod njega radi konobarica Iva, Bugarka, lepa kao san. Jednom držim špil i kažem – šta sada da radim, a ona prolazi pa kaže – idi kući, piši knjiga! I tako, počeo sam ponovo da je pišem i nadam se da ću je završiti za par mjeseci.”
