On mi je bio dugogodošnja ljubav, i znam da nikada nije postojala veća ljuba od naše. Međutim ubrzo nakon svadbe smo shvatili da nećemo moći imati djece.
Na početku se to nije dosta odražavalo na naš odnos, međutim nakon 5-6 godina braka, činjenica da nećemo imati djece počela nas je udaljavati. Kumila sam ga idemo doktorima, ali on je konstantno odbijao jer mu je to bilo ispod časti.
Svaki put bi govorio da je sa njim sve u redu. Kako sam pokušala da spasim brak, odlučila sam da sama krenem doktorima. Tada sam utvrdila da sam u potpunosti zdrava, te da je sa mnom sve u redu. Prvo što mi je palo na pamet jeste da mu kažem sve, ali sam kasnije shvatila da bi time samo pogoršala već lošu situaciju. Zbog toga sam odlučila da sve zadržim za sebe.
Zatim sam otišla u drugi grad, i pokupila prvog neznanca na kojeg sam naišla. S njim sam spavala i ostala u drugom stanju. Kad sam se vratila kući nikome ništa nisam rekla.
Nikada u životu nisam vidjela sretnijeg i ponosnijeg muža nego kad sam mu rekla da sam konačno ostala trudna. Još kada smo saznali da je dječak, našoj sreći nije bilo kraja. Od tada je naš brak krenuo uzlaznom putanjom.
Dosta manje se svađamo, a sada smo svu pažnju posvetili svom sinu. Međutim sve je zasnovano na laži, pa usudila bih se reći i neoprostivom grijehu, ali niko osim mene to ne zna, i zaista se nadam da će tako i ostati.
