Moj brat je rođen sa manom i ne može da hoda. U kolicima je.
Ja sam mlađi od njega 3 godine i kao manji i kao tinejdžer bi ga mrzio. Uhvatio me jednom period kada ne bih htio sa njim da pričam, on bi mi se obraćao a ja bih ga kulirao dok on ne počne plakati. Vređao bih ga, ne bih htio sa njim da razgovaram, ako bih morao da ga presvučem gledao bih ga sa gađenjem da mu bude neprijatno.
On bi mi se tada izvinjavao. Natjerao sam sopstvenig brata da mi se izvinjava jer ima fiziološke potrebe a ne može o sebi da se stara. Jednog dana mi je tražio da ga povedem u dvorište. Gurnuo sam ga napolje u kolicima i otišao sam u krevet i zaspao.
Tada sam imao 15, nisam bio malo dijete. Stajao je napolju 3 sata. Kada sam se vratio po njega imao je suze u očima.
Tog dana sam shvatio koliko sa đubre i promjenio sam se skroz. Trudim se da ispravim svoje greške. Danas imam 25 godina, on mi je rekao da sam mu najbolji prijatelj i da me voli. Otišao sam u sobu i plakao sam kao malo dijete. Nemam opravdanja.
Izvor: ispovesti.com
