“To je jedina fotografija na kojoj smo zajedno, i zato sam je uramio, još onda, da je sačuvam. Iz nekih važnih razloga ne mogu je okačiti, a iz nekih malih razloga ne mogu se otkačiti i iscepkati je u sitne komadiće. I tako je tu, u fioci. Ni tamo, ni ovamo.”
“Računao sam da ću se vremenom već zaljubiti u nju, a da neću ni primetiti. Ali ovih dana sam saznao da ne možeš a da ne primetiš kad se zaljubiš. O, primetiš. Primetiš, još kako.”
“Nikad je nisam prevario, nasmejao sam je za tri života, poklonio sam joj lančić sa malom zlatnom gitarom. Ali, nisam je voleo, neka mi Bog oprosti. A ipak, govorila je da sam njeno sve.”
“Tako to ide: najpre nekome oprostiš nešto, a onda oprostiš sebi što si mu oprostio.”
“Takve su, znate, osetljive osobe. Osete duplo, čuju ranije. Zato što tačno jedan korak ispred njih hoda njihova duša.”
“Jednog dana zastaćete negde na sred neke dobro poznate ulice, pogledaćete u nebo i razumećete zašto se sve baš tako desilo. Duboko ćete udahnuti novi život i hrabrim koracima krenuti dalje, i najzad shvatiti da je život previše kratak da biste bili nesretni.”
“Ja i dalje čekam tvoj poziv. Poruku. Izvinjenje. Nešto što će nas ponovo spojiti.”
“Znam da mrzis utorke, znam da izbegavaš lokve na cesti. A znaš li ti da se neke pobede dobijaju na juriš.”
“Ne mogu biti tu za nju, a uvek ću očekivati da on bude tu za mene. Ne mogu kad joj bude najteže doći i zagrliti je, mada znam da ona mene bi.”
“Čuvam je, sigurna je, a opet joj pružam mao slobode, a puno ljubavi i razumevanja. Znaš, jednog dana bih voleo da je moje dete zove mama.”
