Željko Samardžić pričao je o mirisu praznika iz djetinjstva koje je proveo u Mostaru, zašto mu kako stari zdravlje znači sve više i otkriva kada će objaviti pjesmu o momentu kada je napustio svoje ognjište zbog rata, a na lije stihove će zaplakati mnogi.
– Možda sam malo usporio jer sam shvatio da više nemam 30 ili 40 i neku godinu. Nekada sam bio i vozač i pevač, multipraktik jednom rečju, a sada više vodim računa o tome da posle napornih gostovanja priuštim sebi i malo odmora. Zabrinuo bih se kada me u ovim mojim godinama ništa ne bi bolelo. Mogu reći da sam još dobro prošao. Male probleme sa štitnom žlezdom rešavam svakodnevnim konzumiranjem jedne tablete od 120 mg i to je zasad sve kako treba.
Iz sigurnog života u Mostaru , Željko je svojevremeno otišao u izbeglištvo, izgubio je sve što je imao. Kako danas gleda na sve to, kaže:
– To je daleko iza mene, pa i ta bol. Braja mi je poklonio pesmu koju nisam snimio, ali je ponekad zasviram sa sebe i podseti me na to ružno vreme, a stihovi glase „’92, vozovi kasne, ljudi kao laste odlaze, da se ne vrate…”. Moja sudbina je samo jedna u moru nesreća koje je doneo rat devedesetih. Ja sam neko kome se sreća osmehnula ili sam je zasluženo ugrabio i zahvalan sam na tome.
