“I eto, rastali smo se… baš onako kako sam i mislio da će biti, ali nisam mogao priznati sebi. Ubi me tišina koja je ostala. Posle svega smo samo poznanici, dvoje ljudi koji su sada ništa, a nekad’ su bili sve… Nisam tužan. Ne, stvarno nisam, imam jedno lepo sećanje. Ne lupa mi srce više kada me nazoveš, valjda to tako ide… Valjda sam se već jednostavno umorio…
Ne brini, i dalje si mi draga, ali onoliko koliko mi je drag neko koga sam davnih dana pustio… Tek onoliko da ponekad poželim da čujem da si sretna… samo toliko.”
