Od malena i prvih koraka muzika Đorđa Balaševića (uz još neke bendove i ljude sa kojima je i Panonski mornar sarađivao na početku karijere) bitan je deo mog života.
U početku sve je bila šala u kojoj je Toma Sojer kriv za sve, a strašni petao skače i na guske i na patke. Malo šta sam razumeo u stihovima i pasusima romana “Jedan od onih života” ili “Tri posleratna druga” koje sam čitao tokom slobodnih sati u Banji Kanjiži, smejući se recimo, opisu recepcionerke sa zubima k’o klavirske dirke. Što bi Đorđe rekao, šta sam znao tad?
Docnije sam sve pažljivije slušao i zamišljao slike koje proizvode neke od pesama. Uvek se stresem kada čujem Ratnika paorskog srca kome je u svim strahotama i razaranju žao samo nedužnih konja. Ne mogu da zamislim da se iko sa prostora Balkana ne naježi dok je sluša ili pomisli na nekog pretka koji je nedužan stradao za nas. Nebitno je da li slušam Bracinu priču ili je kroz Galiciju i Samo da rata ne bude (prvi put izvedenu na koncertu u Subotici, na kom sam od Đoleta dobio “Bezdan“) kazuje, Čovek sa mesecom u očima. Balašević oličen kroz romanski lik Batule Petraša, uostalom poručuje:
“Za pametnog čoveka svaki rat je izgubljen! Ne moraš ni učestvovati u njemu, da bi ga izgubio.”
Slikovito i duboko. Kantautor iz Novog Sada kroz emotivne stihove u pesmi “Neki novi klinci” opisuje prolaznost života i važnost čuvanja uspomena. Oduvek sam se i kao novinar i kao čovek koji je kroz muziku mnogo saznao, pitao, kako neko sa u tom momentu navršene dve decenije može pesmu da počne stihom “Moj deda već dugo, ore nebeske njive”…?
Naizgled jednostavno kroz sadnju lipe “debeli iz Novog Sada“, kako se sve češće predstavlja Balašević uspeva objasniti da je život niz slika i poruka koje moraš razumeti da bi znao gde i kada da se skloniš. Gde je moru života hlad, koji predstavlja sigurnu luku u kojoj mati prestaje da strahuje čekajući vas sa puta.
U stihovima koje Balašević stvara decenijama unazad, nije se teško pronaći. Pominju se radnici, direktori, šoferi, magacioneri, protuve, bitange… Pijandure banče bez tambure, dok ostali uz žice tog za Vojvodinu karakterističnog instrumenta, lumpuju, smeju se, plaču, sećajući se Miroslava Antića, Janike Balaža, prgavog Svetozara Miletića…
Živopisno, kao što su, sada znam slike iz tri romana koja sam čitao. Posle njih imao sam u glavi mnogo pitanja za poetu i književnika, koja sada neću da navodim, da ne bih nekome od kolega dao priliku da mu ih pre mene postavi. A nisu ona, kada i gde ste pronašli inspiraciju za Vasu Ladačkog ili da li ste svesni da pesme koje ste napisali odavno nisu samo Vaše i nikakav uticaj na njihov život više nemate? To su pitanja koja čekaju svoju priliku.
Jasno je, da dok slušamo Balaševića imamo posla sa čovekom koji je van vremena. Spreman da se bori za ono u šta veruje. I da vojsku koja ga prati vodi u smeru kojim se ređe ide, pokazujući da najjači ostaju i opstaju. Ne odustaju! Svesni da bi odstupanje značilo izdaju sebe, ali i onih koji slede more emocija kojima se Panonska nizija iznova natapa.
Svedočio sam slučajno razgovoru Đoleta i benda pre koncerta. O suzama. Strasti koju kod svakog od njih izaziva scena ili bolje reći oni ispred nje, koji uključuju kamere i svetla na mobilnim telefonima ili bacaju zečeve. Svi kažu da je baš to razlog što sviraju, a glas im podrhtava kada pomenu pokojne kolege violinistu Šena Ignaca ili klarinetistu Josipa – Kikija Kovača.
To je emocija kojom Balašević oko sebe vezuje, one koji se kada uzme mikrofon na bini nalaze ispred ili iza njega. A perom van scene stvara slike kojima pokazuje dalekovidost i ljudskost, kao dokaz da je bio i ostao jedan od nas.
Takav čovek može nekome biti nezanimljiv, na trenutke i dosadan, ali mu niko ne može osporiti britkost, hrabrost da bude prvi i doslednost u onome u šta veruje. Ljudi koji ga slede, potvrda su ispravnosti njegovog kazivanja, a prostor sa kog dolaze, dokaz da za njih nije važno da li Drina teče desno ili ta hladna reka lijevo teče. Udružuju se dobrovoljno da bi promovisali lepotu i raznovrsnost jezika, u kom se pominju i rat i slomljeno bagrenje, ali koji na listovima knjiga i kroz stihove pesama na najdirektniji način proziva one koji nam sa raznih vesti, stranica, portala, radija, televizije, govornica ili konferencija za medije, više puta dnevno poručuju da su ljubav i mir kategorije u kojima se čovek slabo snalazi.
Za te botove, žvalave smradove, protuve, Gede i ostale gluperde, Đole i njegovi bistrooki Đotovi ostaće nedostižna galaksija. A Balašević će verovatno samo ponoviti da nisu svi svemu dorasli.
On će na ringišpilu stvarnosti naše okrenuti krug sa onima koji žele da misle. Oni su njegova vojska u borbi za svet u kom će huškači puni mržnje nestati pred naletom emocija, pameti i ljubavi. To je njegova šifra za beg sa dna.
Advertisements
