“Iz naizgled prozaične popodnevne gužve nadošla je lagano i nezadrživo, kao talas, osmehnula se, potopila me zagrljajem i tiho se povukla ka tamnoj pučini svoje tajanstvenosti… A more ume nemilosrdno da se primiri… Kadkad me, eto oseka danima i danima ostavi nasukanog i samog…
Ali delići Onog Talasa zapali su u skoro svaku božju pukotinu Ove Stare Stene…
I, ma šta se desi…
U meni će zauvek ostati ona so… “
