Tog jutra probudio sam se pre nego što je budilnik zazvonio pa sam ga, gotovo se ne pomerajući, isključio. Nepomično sam ležao još nekoliko trenutaka. Sve mi se činilo besmislenim pa mi se nije ustajalo. Iako bez snage i volje, nekako sam se pokrenuo.
Veliko ogledalo u kupatilu kao da mi se rugalo jer sam u njemu ugledao ogromne, nadute podočnjake na svom licu. Svetio iznad ogledala zatreptalo je nekoliko puta i – ugasilo se. “Loš znak”, pomislio sam. Odmah zatim palo mi je na pamet: da li se mogu osećati još gore? Bio sam siguran da ne mogu.
Živeo sam sam u velikom, komfornom, lepo opremljenom stanu i radio sam posao na kojem bi mi mnogi pozavideli. Odevao sam se u ekskluzivnim buticima i sve je na meni bilo markirano i kvalitetno, ali činio sam to iz navike. Zaista mimaterijalne stvari nisu mnogo značile, verovatno zato što su mi bile dostupne. Međutim, osećao sam se neispunjenim jer mi je nedostajalo nešto mnogo važnije, nedostajala mi je ljubav koje u mom životu već dugo nije bilo.
Smisao života
Ponekad sam bežao u snove, a njih je bilo nemoguće pretvoriti u javu jer je sve nestajalo u svanuće. I opet sam tonuo u uobičajeno sivilo ispunjeno crnim mislima koje su me proganjale. Ravnodušan prema svemu što me je okruživalo, pitao sam se šta me drži u životu. Verovatno je to bila neka skrivena nada da će uskoro možda biti bolje.
Pre nego što sam pošao na posao bacio sam pogled kroz prozor. Dočekalo me je jutro koje je bilo sasvim meni nalik: sumorno i tužno, s teškim oblacima koji su se nadvili nad gradom sasvim ispranim upornom kišom.
Zastao sam i pogledao u nebo a nekoliko krupnih, hladnih kapi vode palo mi je na čelo. Mrzeo sam kišu, a činilo mi se da sam tog dana još više mrzeo sebe.
Na radnom mestu dočekala me je gomila posla koji nije mogao da čeka. Poslednjim atomima snage koncentrisao sam se na rad i jedva dočekao kraj tog beskrajno dugog dana.
Uspeo sam da se izborim za sedam slobodnih dana. Bio mi je potreban odmor, a bilo je krajnje vreme da posetim majku.
Obilazio sam je, ali uvek nakratko, na svega nekoliko sati tokom poslepodneva. I kada sam imao vremena, nisam mogao često da je viđam jer nas je razdvajalo dve-sto pedeset kilometara. Zbog toga me je grizla savest i znao sam da bismo, kada bi ona htela, mogli da rešimo taj problem. U nameri da je nateram da me ovoga puta sasluša do kraja, krenuo sam na put.
Ulazeći u selo, usporio sam da bih bolje osmotrio okolinu. Prvi put posle dugo godina obratio sam pažnju i sa zaprepašćenjem otkrio da se gotovo ništa nije promenilo. Poznavao sam svaki puteljak, svako drvo i porušenu ili nakrivljenu tarabu.
Povratak u rodno mesto
Ispred kuće, na drvenoj klupi, sedela je moja majka. Pogrbljena, u crnini, jer je još uvek žalila za mužem, mojim ocem, iako je prošlo više od deset godina otkako je preminuo. Znao sam da su bili veoma privrženi jedno drugom i da je taj gubitak jedva pre-živela. Posmatrala je nečiju decu kako se igraju na livadi i znao sam o čemu razmišlja. Nada se unucima od svog jedinica…
Obradovala mi se, taj dan proveli smo pričajući o svemu i ponovo smo se, po ko zna koji put, vratili na istu temu koju ona nije volela da zapodevam.
– Rekla sam ti da neću. Ne mogu da odem odavde! – namr-štila se. Primetio sam da joj se uglovi očiju pune suzama. – Onda bi tvoj otac ostao sam – zajecala je.
– Majko, znaš da to nije nikakvo opravdanje – pokušavao sam da budem blag. Uzeo sam njene drhtave ruke među svoje. – Imamo samo jedno drugo. Besmisleno je da ti živiš ovde sama, a ja, isto tako sam, stanu. Molim te…
Zatresla je glavom i rukom obrisala oči. To je bio znak da više ne želi da razgovara o tome. Ali ovoga puta nisam hteo da odustanem.
– Brinem za tebe, znaš? Stara si, daleko od mene…
– Ne brini ti, Mišo, za mene – rekla je. – Kada češ jednom shvatiti da ti nisam ja potrebna? Ovde mi je sasvim dobro. Tebi, sine, treba neko ko će ti ulepšati život.
– Molim te, ne pričaj tako – rekao sam strogo.
– Znam, znam – klimnula je glavom – ali poslušaj me. Vreme prolazi, a samoća je čovekov najgori neprijatelj. Iskusila sam to na sopstvenoj koži i ne bih volela da se to tebi dogodi.
Ništa više nisam rekao. Nisam želeo da se uzrujava bez potrebe, a isto tako dobro sam znao da je nikada neću nagovoriti da ode iz sela. Osećala je da tu pripada i bio sam siguran da bi na bilo kojem drugom mestu bila nesrećna i možda još usamljenija.
Već sutradan, odmah posle doručka, krenuo sam u šetnju. U selu nije bilo ničeg što bi me interesovalo, pa sam pošao zemljanim putem koji je vodio do obližnjeg proplanka. Želeo sam da vidim da li još uvek pamtim mesta na kojima sam proveo detinstvo. I zaista, sećanja su počela da naviru bez ikakvog redosleda.
Inače, svaki dolazak u rodno mesto, budio je uspomenu na moju prvu ljubav. U stvari, ona je neprestano bila prisutna u mom životu i nikome nisam dozvolio da zauzme njeno mesto. I sada su mi pred očima titrale njene pune usne, duga, baršunasta kosa i nasmejane oči koje sam voleo iznad svega.
Vreme je bilo predivno i šetnja mi je baš prijala.
Sunce je već bilo visoko odskočilo, pa sam u jednom trenutku osetio da mi se teme užarilo. Potražio sam zaklon ispod krošnje usamljenog drveta. Na samo nekoliko metara odatle proticao je potočić koji je bio mnogo manji nego što sam ga pamtio.
Sudar sa sudbinom
Tek tada sam na drugoj strani potoka primetio žensku priliku s dvoje male dece koja su veselo preskakala potok gazeći po kamenju. Seo sam naslonivši se leđima na stablo i pokušavao da prepoznam tu žensku osobu. Bila mi je poznata, ali s te udaljenosti nije mi uspevalo da odgonetnem koje.
Ustao sam i krenuo prema njima da ih pozdravim jer sam bio ubeđen da je u pitanju neko koga znam. Naše selo nije bilo veliko i svi su se međusobno poznavali. Osećao sam se glupo i nisam želeo da pomisle da ih uhodim.
Približavao sam im se, a oni me nisu odmah primetili. Sve troje smejali su se glasno, zaokupljeni igrom. Odjednom su se njene oči zaustavile na mom licu. Zastao sam kao ukopan, prepoznao sam je.
– Ljiljo?! – uzviknuo sam u ne-verici. Srce je počelo snažno da udara u mojim grudima, a dlanovi da se znoje od nervoze. Osetio sam neobjašnjivo uzbuđenje.
– Mihajlo! – izgovorila je moje ime. Samo ona ga je tako izgovarala naglašavajući svaki slog. Prošlo je sigurno više od petnaest godina otkad nisam čuo taj mili glas.
Nasmejala se od srca pokazujući red bisernobelih zuba. Na njenom lepom licu ništa se nije promenilo, nisam video nijednu boru, nijednu sedu u svilenkastoj, smeđoj kosi. Bila je to ista Ljilja koju sam nekada davno toliko voleo i čije sam ime godinama spominjao u snu.
Nikada nisam prestao da se kajem što sam je napustio. A razloga se više ne sećam. Tada sam bio mlad, uplašen snažnom ljubavlju koju sam osećao prema njoj, a želeo sam da ostvarim mnogo toga, da proživim mladost na najbolji mogući način. Plašio sam se navike i vezivanja, upravo onoga o čemu sam mnogo kasnije maštao.
U istom trenutku zaustili smo da postavimo pitanje koje je lebdelo u vazduhu između nas. Nasmejali smo se i dao sam joj prednost.
– Otkud ti ovde? – rekla je srdačno mi pruživši ruku.
– Vidiš – pokazao sam rukom u pravcu odakle sam došao – iza onog drveta je puteljak koji vodi…
– Ostao si isti i posle toliko godina – i dalje se srećno osmehivala.
– Došao sam da obiđem majku. A ti?
– Ovde sam već nekoliko godina. Vratila sam se kući, zar ne znaš?
– Kao da sam prvi put ovde, ništa ne znam. Pričaj mi, baš sam radoznao – rekao sam spustivši se na travu pored nje.
Toliko toga nismo znali jedno o drugom… Pričala mi je o sebi, a ja sam s vremena na vreme bacao pogled na dečicu koja su se igrala u blizini. Osetio sam da me obuzima snažan talas ljubomore shvativši da su to njena deca. Bilo je očigledno: dečak je imao njene oči, bistre i prodorne, a devojčica mio osmeh i kosu identičnu majčinoj, koja joj je u talasima padala do pola leđa.
Konačno zajedno
Nešto mi je u grudima zatreptalo i… zabolelo me je. Ljilja ima porodicu, srećna je i zadovoljna, proletelo mi je kroz glavu. To se videlo na njenom smirenom i bezbrižnom licu. A, ja? Znao sam da sam odgovoran za svoj život, ali me nije napuštala misao da sam i ja mogao da sedim ovde sa svojom decom i da ih s ljubavlju gledam, baš kao i ona. Ova deca mogla su da budu naša, pomislio sam pogledavši je u oči.
U tom trenutku, kao da mi je pročitala misli, pocrvenela je i okrenula glavu na drugu stranu.
– Oduvek sam voleo da te gledam kada ti se obrazi zarumene – prstima sam dotaknuo njenu bradu i okrenuo to lepo lice prema sebi. – Tako si lepa! – prošaputao sam iskreno misleći to što sam rekao. Zaista, u tom trenutku za mene nije bilo lepše žene na svetu.
– Nemoj, Mihajlo – ustala je. -Moramo da krenemo – obratila se deci i, uhvativši ih za ruke, krenula prema selu.
Ostao sam da sedim na travi, zagledan u bistru vodu potoka koji je sporo proticao. Ljilja je pripadala drugom čoveku i nisam imao pravo da je otmem njenoj porodici. Ja sam nekada davno odlučio da raskinemo. Iako sam kasnije u svakoj ženi pokušavao da pronađem Ljiljanu, nije je bilo… Kada sam je ugledao, shvatio sam zašto sam ostao sam. Ona je sve vreme bila ideal savršene žene u mojoj glavi, a da toga nisam bio svestan.
Sve se u trenutku promenilo, moj život je odjednom dobio smisao. Napokon sam saznao za čim sam tragao svih tih godina.
Čitave noći mislio sam na nju, prevrtao sam se po krevetu uzalud pokušavajući da zaspim. Dočekao sam zoru budan i rastrojen. Znao sam da je prekasno, nju nikada neću moći da vratim, a srce će mi zauvek ostati zaključano jer se ona u njemu ugnezdila.
Majka je odmah primetila da nešto nije u redu. Ništa me nije pitala, strpljivo je čekala jer je dobro znala da neću dugo izdržati i da ću joj reći šta me to muči.
Krenuo sam za njom u kuhinju pretvarajući se da želim da joj pomognem a, u stvari, želeo sam da čujem ono što me je najviše interesovalo, pa sam, kao uzgred, spomenuo susret s Ljiljom i decom.
Majka me je pogledala i po mom izrazu lica sve je shvatila. Nasmejala se i rekla:
– To su deca njenog brata. Ona se nikada nije udala.
Preplavila me je radost, srce mi je poskočilo od sreće. Možda još uvek nije kasno, pomislio sam.
Nisam više mogao da čekam ni trenutak, poljubio sam majku u obraz i istrčao iz kuće. Srce puno čežnje udaralo je u mojim grudima zastrašujućom brzinom. Želeo sam da je vidim što pre i da potvrdim svoje nade u vezi s njom: da je ona zaista sve što sam od života tražio i očekivao.
Crveni, tek procvetali, pupoljci divljih ruža pokraj puta podsetili su me na davno leto kada sam je prvi put poljubio. U sumrak, dok je sunce odlazilo na počinak, stiskao sam njenu šaku u svojoj. Skrivali smo poglede jedno od drugog, a u glavi nam je, verujem, bila ista misao.
Želeo sam da što pre osetim njene pune usne na svojima, da obgrlim njena sitna ramena i da joj tim zagrljajem izjavim ljubav.
U prolazu, rukom sam otkinuo cvet. Sličnu ružu nekada davno ubrao sam za Ljiljanu obećavši joj, dečački naivno, da ću je uvek voleti. Samo nju. Tada sam živeo za to obećanje, a sada znam da ga nikada nisam prekršio.
Ugledao sam je ispred kuće, činilo mi se kao da je nekoga čekala. Možda baš mene, ponadao sam se. Prišao sam joj zagledan u njeno zbunjeno lice.
– Voleo bih da prošetamo ako si raspoložena. Toliko toga hoću da ti kažem – rekao sam.
Počela je da zamuckuje i skreće pogled u stranu.
– Možda će te ovo uveriti da su moje namere časne – pružio sam joj ružu.
Po osmehu na njenom licu shvatio sam da pristaje. Krenuli smo u šetnju lagano, kao da je sve vreme ovog sveta ispred nas. Dugo smo ćutali hodajući jedno pokraj drugog. U stvari, sve ono što sam želeo da joj kažem kao da je odjednom nestalo iz moje glave. I nije bilo potrebe da govorim, osećao sam da razume svaki moj pogled, svaki pokret.
Nisu samo reči nestale, već i godine koje su nas razdvajale. Topile su se u svakom narednom koraku i mi smo ponovo bili mladi, zaljubljeni i puni planova. Kao da se nikada nismo razdvajali.
Kao po dogovoru, zastali smo u senci ogromnog hrasta na cvetnoj livadi. Naslonila se leđima na drvo i nevešto je pokušavala da prikrije nervozu. Njeni rumeni obrazi goreli su kao u devojčice koja se postidela.
– Ljiljo… – izgovorio sam njeno ime šapatom, a kroz moje telo prošla je prijatna jeza. Kako je lepo osloviti je, imati je pored sebe, voleti je…
Podigla je glavu, pogledala me je tim krupnim očima i u tom trenutku znao sam da pripada samo meni. Prišao sam joj nežno je obuhvativši oko struka. Spustio sam ruku na njenu kosu mazeći guste, svilenkaste pramenove. Osetio sam kako njena uznemirenost nestaje i ostavlja mesto drugim oseća-njima koja su navirala iz srca.
Blagi osmeh na njenim poželjnim usnama otklonio je moju poslednju sumnju. Vratila mi se moja prva ljubav. Zauvek. ■
(ljubavne-price.com)
