Jedva su me nagovorili da i to uvrstim u knjigu…
Istina, da nije bilo “Razdeljka”, ko zna kad bih, i da li bih, ikad snimio ijednu drugu pesmu, ali on me podseća na štošta što sam morao da progutam, i na nečasnu opsadu Troje zvane Radio Novi Sad, kad sam se u drvenom konju zvanom “Žetva” na prevaru uvukao u dotle neosvojivu citadelu, i uhvatio na spavanju Jocu Adamova i njegovu veselu družinu…
Ortak iz gimnazije je po ko zna koji put okupio akustičarsku grupu, ali je najzad uspeo da zavrbuje i dva Ženska Vokala. Grupičuljci sa vodećim histeričnim sopranom su u to vreme već uveliko izlazili iz mode, ali reakcionarna produkcija RNS-a kaskala je za trendovima taman toliko da i to popuši…
Pristupio sam im u zimskom prelaznom roku, bio je u igri Jedan Rođak Koji Će Več Nekako Srediti Za Subotički Festival, na to sam jeftino navučen…
Nisam izdržao dugo, u to vreme zanosio sam se idejom o bendu sastavljenom od prijatelja, bile su potrebne godine da shvatim da u životu ne možeš sastaviti ni ukupno pet prijatelja, a kamoli pet prijatelja koji perfektno sviraju…
Umesto alimentacije sam grupi ostavio odlično ime, “Žetva”, i ideju da se peva o ravnici i Dunavu, što izgleda i nije tako jednostavno kao što ponekad izgleda?
U međuvremenu sam, za osam tadašnjih hiljada po minutu (što je i bilo upravo tako mizerno kao što zvuči), pisao prepeve svetskih hitova za “Muzički klub”, emisiju o mladim talentima, koje na portirnici kanda baš i nisu legitimisali, jer su se tu prošvercovali i “Neoplanti”, “Zipovci”, “Cvrčak i mravi”, i još mnogi duplovani tinejdžeri…
Vadio sam stvar kad to više niko nije mogao, smišljao tekstove za matrice koje su zvučale kao pokvareni mikseri, ali sam šansu da Producentu poturim svoje demosnimke dobio tek kad
sam već balansirao na spoljašnjoj strani donje crte dostojanstva, kao artist nad ambisom poniženja…
-Hm, da… Gitara je raštimovana… Sad je poplava tih molskih pesmica… Baš smo jednu istu ovakvu radili za festival… Neda, Miljenko i Dario… Iz Rijeke… Čuli ste za tu grupu? Dosta teško može da se prati ovaj tekst… Konfuzan je… Taj španski ritam opterećuje refren… Ko ševi Onu Crnu?
Priznajem da sam bio šokiran, skoro kao onda kad sam otkrio da Deda Mraz nosi pantalone i cipele mog tate…
-Molim?
-Ovu Crnu, što peva s tobom… Je l’ to ti peglaš? I pre i posle toga Producent i ja smo bili “na vi”, to je bio jedini slučaj da mi se obratio sa “ti”, ali po mom pogledu je u momentu zaključio da sa mnom moraš biti jako “na ti” da bi mi postavio takvo pitanje…
-Dobro… Harmonski je, znači, potpuno predvidivo… Šablon, običan… Ali, nije samo to… Melodija je monotona… Učinili biste sebi medveđu uslugu da to snimite… Bolje se držite pisanja tekstova… To vam sasvim dobro ide…
Ne sećam se ni da li sam se zahvalio čoveku na dragocenim savetima. Ta monotona, konfuzna molska pesmica, zvala se inače “Oprosti mi, Catherine”, i bandoglavo sam učinio sebi medveđu uslugu, snimivši je nešto kasnije…
“Žetva” je u međuvremenu doista nastupila na Subotičkom festivalu (vidi ti samo našeg Rođaka?!), imali su termin u studiju, ali ja sam imao pesme, klasika, kao u onom glupom crtaću sa konzervom i otvaračem za konzerve…
Bio je trinaesti septembar sedamdeset sedme, predveče, rominjalo je u ulici Žarka Zrenjanina…
Tad sam prvi put ušao u studio, “Razdeljak” je otišao u petsto hiljada, Producent je maznuo dva procenta, a mi izvođači po solidnih 0,33 i to tek nakon otkrivene mahinacije oko avansa…
Svoju zlatnu ploču od “Založbe kaset in plošč RTV Ljubljana” nikad nisam dobio, jer sam napustio “Žetvu”, kao što sam i naumio, čim sam shvatio da mi Troja lagano ostaje za krmom…
Prodaješ koku koja nosi zlatna jaja, rekli su mi… Koko-da, koko-da, pomislih u sebi…
Jako se varate, gospodo… Ali jaja odlaze sa mnom…
