Postojao je običaj da se svečari ne rasture dok svi u krug ne otpevaju Svoju Pesmu. Za našim okruglim, furniranim stolom (oko kog se čitava familija natezala, kao oko konopca, da bi ga razvukla), zvanice su bile pobrkane, ali uvek po striktnom redu, kao brojevi na ruletu. Teta Mila je redovno nastupala kao predgrupa, obično sa Ja o proslosti ne mislim više, što i nije bilo tako tragično…
Dešavalo se da kuvano vino bude slabije razblaženo, i tad bi se ona zarumenela više nego što treba (što se redovno dešavalo i breskvama od marcipana koje je neizostavno donosila), a mi smo pod stolom prekrštali prste vračajući da nipošto ne krene Jesenje lišće već opalo je, u onoj svojoj LP-verziji, spram koje je i Početak bune na dahije samo ništavni aforizam…
Moja majka je čak sumnjala da teta Mila sama dopisuje strofe. I zaista, niko nije uspevao da je prati dalje od treće-četvrte. Tu su se svi šaltovali na mumlanje.
Zatim nas je Ćale morio uz Ribar plite mrižu svoju, kuma Ljuba bi prepala zadremale ciknuvši Čim čujem tambure ja skočim na bure, a onda bi i gospon Bandika ustao da otpeva Oj spomenče plavo cveće, na šta se čulo kako dame repetiraju otvarače svojih tašnica, na vreme pripremajući maramice…
Ja sam se dotle uspešno izvlačio, i svi su se čudno zgledali kad sam iz svoje sobe doneo gitaru…
Slavio se moj dvadeseti rođendan, svi su se okupili kao za svetac, i tek mnogo godina kasnije sam shvatio da je to bio moj prećutni ispraćaj u Svet Velikih. Rođendani odraslih nisu se u našem kalendaru obeležavali crvenim slovima i nijednog narednog jedanaestog maja nisu mi doneli onu odurnu tortu od ananasa, ali to je definitivno najmanja šteta…
Znate l priču o Vasi Ladačkom? I ja sam je tek onomad čuo…
Niko nije vrisnuo.
Zažmurio sam, misleći da ću tako samo sebi prigušiti svetlo, ali i ostali su se začas primirili na svojim mestima zagledani u film koji se projektovao iz rupe na gitari…
Čak i oni slični njemu…Kada razmisle o svemu…
Kažu da je bio…Čudna sorta… Dugo nisam digao pogled, a ipak sam bio prvi koji ga je digao. Pre toga me nikad nisu čuli da sviram, nisu znali ni da pomalo komponujem, bilo im je
poznato, štaviše, da sam svojeglav i vetropirast, da sam najuren iz škole, a opet me niko nije ni pitao čija bi to pesma mogla biti, kao da su je od mene godinama i očekivali…
Izgleda da su oni ipak tajno veruckali u mene. Al, eto…
Nisu baš umeli da pokažu…
-Bože, Jovice…ja i ne znam da ovaj naš Đoliško tako lepo peva?
Ćale je pogledao gitaru gotovo razočarano, znao sam da upravo misli samo na to da su Mačak i Lisica ponovo došli da njegovog Pinokija odvuku od škole…
-Da, blago nama…Još kad bi bio pametan da malo zapeva i na maturi…
*** Nekima se čini da su moje pesme sve iste…
Shvatam ih potpuno… Meni su, na primer, one Ajnštajnove formule sve iste.
Nismo svi svemu dorasli…
Stihovi su uflekali stranice ove knjige kao višnje damastni stolnjak baštenskog stola, i odaću tajnu: oni su pisani obrnuto, na muziku, otud tolika raznolikost i amorfnost mrlja, uprkos vrlo doslednim rimama…
Pade, znači, kula od karata sa čije su osmatračnice Nedorasli taman opazili metričke modle iz kojih moje melodije ispadaju kao vanil-krancle…
Do vraga, počinjem da zvučim kao Kritičar.
U prevodu, najveći krivac što su ipak pomalo sve iste sam doista ja, ali ne toliko Ja Kompozitor, i ne Ja Pisac Tekstova, nego više Ja Pevač Svojih Pesama. Sto trideset i koja pesma dosad! Zamislite reviju na kojoj bi jedan jedini maneken nosio sto trideset i koji model. Pa ne znam kakvi da su modeli…
Sve bi bilo mnogo jasnije da jednu moju pesmu peva neki Šaban u bordo odelu, drugu, recimo, blazirana Rok Princeza Na Zrnu Belog Praška, a tek svaku treću ja…
Jednog dana sve će doći na svoje, to znam, ali prethodno bih morao da nađem malo vremena da umrem, i ispunim još par rubrika u formularu Večnosti, tako da baš ne vapim za tim danom…
Muzičari me (umereno) hvale kao pesnika, a književnici kao pevača, ali i jedni i drugi triput pljucnu i prekrste se terajući me od sebe, čim primete da im se primičem u odrpanoj sivoj kukuljici, zveckajući upozoravajućim zvonom na štapu svog talenta…
Ali, dojave mi Dobronamerni da me je neko od kolega opljuvao u štampi, pa tako saznam da imam i kolege?
Nedavno me je u holu hotela “Maestral” spopao jedan Interpretator, Nosilac Festivalske Spomenice, jedan od onih najokorelijih, što farbaju kosu u crno i povlače se po jutarnjim programima…
Ma, ne dolazi u obzir…
Za njegovo ime ne samo da nema mesta ni na marginama ove knjige, nego ne mogu da ga prilepim ni za korice, kao žvaku…
Potreban mi je više kao maskota svih onih koji kad im stane auto traže kvar na tuđem vozilu…
Vokalni Solista me je, uglavnom, pitao kad ću i ja napraviti jednu pravu pesmu? Dosta mu je tog recitovanja, šta li je? Morao je već jednom da mi kaže šta misli o meni…
Ljudi iz njegovog društva branili su ga time što je malo popio… U redu je, rekoh…
Ja bih morao puno da popijem da bih rekao šta mislim o njemu, i njima… A iza svojih pesama stojim…
I ne pada mi na pamet da ih branim… One su tu da brane mene…
Zato i stojim iza njih…
Bilo bi glupo da kažem kako više nemam onih dvadeset godina? Imam ih, na sreću…
I još dvadeset i tri sledeće uz njih…
Nazivali su me amaterom kada sam ušao u posao, u međuvremenu su se svi potpisali pod diplomu Velikog Profesionalca koju sam stekao, ali i papirni brodiči napravljeni od ovih stranica poterani su od obale daškom Amaterizma, koji sam eto uspeo nekako da sačuvam u sebi, ljubomorno, kao tajni porodični recept…
Onaj okrugli furnirani sto više ne bi morao da se razvlači, tek par gostiju je preostalo… A ja naravno nikad nisam maturirao…
Školske 1994/95. godine, u gimnaziji u Senti uradio je to za mene konačno moj mladi prijatelj Adrijan Arsenović, odbranivši sa najvišom ocenom svoj maturski rad iz muzičke kulture na temu: Harmonska i formalna analiza pesama Đorđa Balaševića.
Mom Đoletu, umesto maturske slike u izlogu…
Tek toliko… A ja zaista možda i jesam slab muzičar, kao što se priča… Ali šta bi tek bilo da nisam?
Ih, brate…
Ko bi nam bio ravan?
