“S tugom jednostavno treba umeti…
Tuga je kao starica koja prodaje karafile po kafanama, samo se uporno moraš praviti da je ne primećuješ, pa će se kad tad okrenuti i otići, i ako ti se u prvi mah čini da ce zauvek cvileti kraj stola…
I,pazi…
Pokloniš li joj samo mrvicu pažnje nece se smiriti dok ti ne uvali čitavu korpu…
I onda si gotov…
Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih mušterija…
I nikada te više neće zaobići…”
“Vidiš?
Godine nas obrade različito…
Nekom postane važno s kim će leći, a nekom s kim će se probuditi?
Žalim, stara…
Nadam se da smo se ove noći zauvek mimoišli?”
“Nije bila laka žena, ni pokvarena, ni neverna… To je bila jednostavno zaljubljena žena, ništa posebno.”
“Načuo sam da je otišla, onako, bez pozdrava. A ja sam zapravo želeo da joj priznam da sam bio gad. Ne, ustvari nisam hteo to da joj kažem. Hteo sam samo da joj šapnem poslednji put da je bila moje sve…Pazi mene ”bila”…Zapravo,bila i ostala moje sve…Al’ j*** ga.”
“…Pakovala je svoje stvari.
Pogledala me je preko ramena, i zadrhtala kao košuta, zatečena “in flagranti” sa mojim plavim puloverom prislonjenim na grudi.
Smislio sam hiljadu stvari koje cu joj reći, a i ona je ponešto smislila, koliko je znam…
Da smo rekli išta od toga, to bi potpuno zapetljalo stvar.
Ovako, stvar se odmotala kao klupko vunice ispušteno iz krila.
Zadivljujuće jednostavno…
– Samo sam htela da imam nešto tvoje… Zauvek…
Zumirao sam kristalnu kap u njenom lepom oku, koja je svetlucala kao titrava rosa na malenom zvončiću đurdevka.
Sretan sam ja momak…
Neki režiseri potroše čitav život čekajući takvu scenu, i opet ne uspeju da je snime.
Hajde konju…
Reci joj…
Osetio sam da uglovi usana izmiču kontroli.
Želiš nešto moje? Zauvek?
– Da li bi prezime moglo da posluži?
Osmeh ju je ostavio bez daha na trenutak, ali je šmrknula i nastavila da slaže stvari.
Ali oboje smo znali da to više nije potrebno.
Zagrlio sam je, s leđa, privila se uz mene i pritisnula mi ruke sa svoje obe.
– Neću da se mešam, Rida, ali trebaće ti neka veća torba. Moraćeš i mene da spakuješ ako zaista misliš da odeš odavde…”
“I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca. Štedeći se… Učeći se kako ću najbolje voleti nju… Kada je konačno nađem…”
”Tako to biva. Čudni su magneti u nama. Ništa nas ne privlači tako dobro kao odbijanje.”
“No, bilo kako bilo, Ona je suvlasnik moje sudbine…
Kupivši me za par osmeha na pijaci Robova Pomirenosti povela me je u svoju osamljenu palatu obraslu bršljanima mašte, dobro znajući da ću i ako me oslobodi nositi njen žig, da ću se ubuduće i rađati s njim, kao s neobičnim mladežom na mišici…”
“Mašta me je upropastila… Uvek sam ljude zamišljao boljima nego što jesu.”
“Uz život se ne prilaže uputstvo za upotrebu, i svako to odradi kako već ume, zanemi tamo gde bi drugi viknuo, nasmeje se gde bi drugi zaplakao, uvredi se tamo gde bi se neko obradovao…”
