Rok legenda Borisav Bora Đorđević (72) sahranjen je prošle subote u posebnoj aleji na Gradskom groblju u Čačku. Ukop posmrtnih ostataka su obavili šestorica radnika JKP “Gradsko zelenilo” Vladan, Goran, Aco, Stanko, Vladica i Rile. Četvorica su kopala, a dva radnika su pomagala oko samog sprovoda.
foto: Denis Čeković
Sve njih smo juče ujutru zatekli na svojim radnim mjestima, neki su kopali nove humke, a neki radili druge, takođe teške fizičke poslove, piše Kurir.
– Sedi slobodno, mrtvih se ljudi mi ne plašimo, samo živih – rekao je jedan od kopača nove rake reporteru Kurira, kome je uz planinu Jelicu ponestalo daha dok je došao do vrijednih kopača.
foto: Starsport
Danas ovi ljudi pripremaju grobnice za ukop troje ljudi. Zato su po grupama raspoređeni na tri lokacije. Odjeveni u uočljiva radna odijela, krampom i ašovom zarađuju hljeb. Svakog dana nova raka. Ipak, za neke od njih ova Borina je bila drugačija. Reporter Kurira je na dan sahrane uočio pogrebnika s budakom, koji je umjesto uniforme, nosio crnu majicu. Taj je grobar plakao.
– Voleo sam njegovu muziku, mi smo taj dan sahranili legendu, ali to “legendu” da napišeš velikim slovom – počeo je razgovor Vladan Matović, pogrebnik Gradskog groblja u Čačku.
foto: Marko Karović
– Bio sam na raznim mestima, život me nije mazio i nemam problem sa ekshumacijama i sličnim stvarima. Skoro sam dobio rešenje za stalno ovde na Gradskom groblju i mnogo sam zahvalan direktoru koji je mi je dao parče hleba. Teško je, nije lako kopati rake i svaki dan gledati ljudsku patnju i bol. Ali od nečega mora da se živi. Međutim, taj osećaj kada je trebalo da kopamo raku za njega je poseban, to dosad nisam osetio, bilo mi je teško – priča Vladan, koga smo pronašli na starom dijelu groblja u dopola iskopanoj raci.
foto: Denis Čeković
Radi posao koji gotovo niko neće, a neko ipak mora.
– Voleo sam njegovu muziku, ali više od roka sam voleo njega kao čoveka, iako sam ga poznavao površno i sreo nekoliko puta. Onda kad to niko nije smeo, on je bio taj koji je isticao da je Srbin iz Čačka, zato ga neizmerno cenim. Viđali smo se na Ravnoj gori, on je tamo često dolazio i sa običnim svetom razgovarao, evo kao sad ti i ja. Bio je narodni čovek – kaže naš sagovornik i nastavlja:
– Tog dana niko od mojih kolega nije bio ravnodušan, pa ni ja. Dok smo ga pokopavali, pevao je hor, ali to smo već čuli, jer je profesorka Gimnazije s decom sat pre početka sahrane uvežbavala, pa smo znali kako će to otprilike izgledati. Ali kada se prolomio aplauz, to me potpuno razoružalo… Da, nosio sam crnu majicu u znak žalosti za Borom, ali nisam plakao. Kad Srbi ispraćaju heroja, oni ne plaču. Možda je to bio znoj – završava Vladan Matović.
