Studiram u inostranstvu već 6 mjeseci, neka želja za boljim životom me natjerala da odem.
Super je krenuo fakultet, vraćao sam se u Srbiju kad god sam mogao, makar na par dana, da vidim porodicu, našao jeftin stan, dva cimera, prijatelje, našao sam čak i ljubav u inostranstvu.
Onda sam ostao izolovan zbog korone, porodica daleko od mene, cimeri otišli kućama, prijatelje ne mogu da vidim, ostao sam sam u stanu, ljubav preko noći otišla kući, a ja sam ostao ovdje zbog nje i ostao sam. Mislio sam da neće dugo trajati ali traje već 51 dan. Za to vrijeme sam počeo da se gubim, usamljenost me je dotukla, a zatim nervoza dokrajčila.
Djevojka je raskinula sa mnom preko poruke, a ja sam daleko od bilo koga ko može da me zagrli i kaže da će biti sve u redu.
Ne mogu da prestanem da razmišljam o roditeljima, o njoj, o Srbiji, o svojim greškama i koliko se sve promijenilo jer nisam bio dovoljno jak da izadjem na kraj sa samoćom. Budite jaki, ne dozvolite da vas ovo promjeni kao što je mene.
Izvor: ispovesti.com
