“Saznao sam u koje doba godine je ovde najlepše…
U ono doba godine kad si ti tu…”
”Sto hiljada reči znam, al’ jedna mi fali da nju kako treba opišem…”
“Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam…
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima… “
“Ne nismo mi bili ljubavnici. Nikad… Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali. I to je sve… Oboje smo na lančiću nosili po polovinu davno polomljene tajne, ali nismo pokušavali da je sastavimo. Ko zna zašto, ta je tajna lebdela nad desetogodišnjim okeanom prošlog vremena, kao ukleta lađa. Negde ovde, daleko. Negde tamo, blizu. Ni na nebu, ni na zemlji… Nismo mi bili ljubavnici. Nikad. Samo smo se ponekad u dugim noćima punog meseca malo tražili po talasnim dužinama čeznje. I to je sve…”
“Želje mi se baš i ne ispunjavaju. Negde je zapelo.. Možda se ispunjavaju nekom drugom? Ne bi bilo prvi put.. Nema veze, ne ljutim se. Dobre su to želje, šteta bi bilo da samo tako propadnu…”
”…sanjao si. Retko, ali si sanjao. I to baš taj san. Jedan jedini. I eto, ostvario ti se… Tako i treba sanjati. U ograničenim količinama… Snovi su frka živa… Što ih više imaš, više ti ih ostane neostvarenih. To pouzdano znam.”
“A volela ga je puno, i previše ako mene pitate. Mislim da ni sama nije znala zašto i na koji način, ali volela ga je. Koketirala je sa drugima, da se razumemo, i ljubila je druge, puno njih… Ali nije imala tu iskru u očima i taj osmeh na licu kao kada bi pričala sa njim…”
”Nismo se tražili, samo smo se našli… A sada tako nađeni kao da se opet tražimo. Možda je to smisao ljubavi, ta lepota neizvesnosti… Čekanje na nedočekano, nadati se u beznađu, grliti se bez zagrljaja, ljubiti se bez poljubaca, prožimati se u mislima… I spoznaja da smo tu negde. Tako blizu a tako daleko…”
“Iz naizgled prozaične popodnevne gužve nadošla je lagano i nezadrživo, kao talas, osmehnula se, potopila me zagrljajem i tiho se povukla ka tamnoj pučini svoje tajanstvenosti… A more ume nemilosrdno da se primiri… Kadkad me, eto oseka danima i danima ostavi nasukanog i samog…
Ali delići Onog Talasa zapali su u skoro svaku božju pukotinu Ove Stare Stene…
I, ma šta se desi…
U meni će zauvek ostati ona so… “
“I onda kada sam mislio da je pravo vreme da odem, da zaboravim i kada sam verovao da mi je svejedno, ona bi banula niotkud i sve bi počelo ponovo. Ne znam zašto me je taj pogled toliko očaravao, a da budem iskren, nisam se pretjerano ni otimao kada bi bila u mojoj blizini. Sa srcem ne možeš kako želiš…”
“Ovakva će te teško zavoleti, teško ćeš joj se svideti, i teško će ti ona to priznati. Ma, i kad ti prizna, opet će ti teško ljubav pokloniti. Ali kad te zavoli, neće te ovakva, prijatelju, nikad ni prevariti ni izneveriti. Takva ti je ona. “
