“Sinoć nisam mogao da spavam, upalim TV pa ga ugasim, listam mimove na mobilnom… Ma nikako!
Izađem na terasu i vidim ispod kod apoteke neki deda sa štapom jedva stoji. Pogledam na sat, pola 4 ujutru. Znam da je penzionerima dozvoljeno da idu do prodavnice, ali nemam pojma šta ovaj radi kod apoteke. Pokušam da ga pozovem, deda gluh kao top.
Obučem se i siđem, pitam dedu šta čeka, a on kaže da je čuo da od 4 otvaraju apoteke, nema nikoga i došao da uzme lijekove, inače ima 92 godine. Kažem mu da otvaraju supermarkete od 4, a apoteke tek od 7 i deda počne da plače jer ne može da se vrati, jedva došao i do ovdje.
Pozovem policiju, oni kažu ”nije naš problem, zovi hitnu”. Pozovem hitnu, oni kažu ”ako mu nije loše nije naš problem”.
Na kraju sam izašao na sred ulice i čekao prvu policijsku patrolu, a kada su me vidjeli i taman izašli da me zapišu što sam na ulici u vrijeme policijskog časa, ja im uvalim dedu da ga voze kući. Uzeli su mi podatke, očekujem kaznu, ali mi nije krivo.”
Izvor: Ispovesti.com
