Diplomirana književnica iznijela je svoj stav o autobiografiji “Moj potpis” Kristine Kije Kockar:
“Kada sam diplomirala književnost nisam ni sanjala da ću kao budala da sedim na štandu knjižare koja me bedno plaća i gledam histeričnu decu kako protrčavaju pored menečekajuci da priđe mušterija i kupi knjigu.
Ove godine, ipak, Kija Kockar je odlučila da izda knjigu, autobiografiju, bogte, a ja sam doživela da deca protrčavaju pored mene ko pored nekog tuberana i aj što protrčavaju pored mene nego što ni ne gledaju naslove pisaca dok jure ka toj, toj, toj… Ženi. Ajde, to smo konstatovali da jeste. Dakle, kako ne mogu da opljunem nešto pre nego što pročitam (tako sam i Sumrak sagu pročitala i dalje imam fleševe), tako sam i ovo uzela i počela da listam. Evo reda:
Kada sam ugasila lampu, u meni je odjeknula misao: Ti želiš da živiš kao na filmu. To su njegove reči, nisu moje. To su reči koje sam toliko puta čula, reči koje mi nisu zvučale istinito, reči koje nisu opisivale pravu mene…Nisam volela te reči, jer ih je on izgovarao kad god je hteo da me uveri da previše želim od života, od sebe i od sopstvenih snova. Ja sam Kija. I ja živim na filmu. Još uvek ne znam koji je žanr, ali i dan- danas verujem u srećan kraj. Rešila sam da stavim tačku na jednu priču o mom životu, tako što će moja reč biti poslednja. Moja reč. Moja istina. Moj potpis, piše Kija Kockar, najpoznatija prevarena žena u Srbiji. E, sad. Priznaću, ovo nije najbljutaviji deo, ovo je deo prekopiran sa neta jer me iskonski mrzelo da prekucavam. Ali sve je maltene u istom tonu.
Da li je ona pisala sama niti znam niti je bitno. Zašto nije bitno? Jer smo njenu biografiju imali emitovanu na nacionalnoj frekvenciji na stepenu bljuvotine koji svakako ne bi mečirao ni hibrid Isidore Bjelice i one druge kojoj je u svakom drugom nazivu knjige po neki novi porok ne bi li delovao urbano, posrnulo i zaumno. Nije bitno da li je ona pisala jer: Svaka budala ima pravo da napiše knjigu. Svaka budala od svojih para ima pravo da je kupi. Svaka osoba koja ne vidi gde mi živimo i da je sledeći korak da štampa majice i ima svoj parfem je budala.
E, sad. Kakva je knjiga? Neinventivna, puna klišea. Prepričana limunadasta rijaliti saga, koja ima mikron vrednosti tek u tome što na bedan, orvelovski način predstavlja tužan portret našeg vremena. Junak našeg doba, Kija Kockar stajl. A zašto nemate pravo da se gadite? Pa zato što ako je neko stegao novčanicu i zaputio se na Sajam knjiga da kupi knjigu jedne stjuardese koja je urlala na ono nabildovano govedo za koje se udala do juče, onda je čitalac dobio apsolutno ono što je platio. I što je zaslužio.
Svako ima pravo da piše. Pa i ona. Za razliku od današnjih spisateljica, medija i ostalih krojača stvarnosti, ona barem nije lagala. Napisala je ono što je obećala. Nemam ništa protiv da neko kupi njenu knjigu. Ali da ne kupi nijednu drugu. Da ni ne pomisli da preispita to što čita i toga koga čita. E, to je alarm. Kija Kockar je napisala knjigu i kupiće je oni koji su je gledali a verovatno od lektire nisu ništa drugo čitali. Hajde da ostavimo Kiju na miru i posvetimo se toj deci. Zbog toga što im se niko nije posvetio nastali su rijalitiji, Kije i ti redovi.”
