Jednog dana čovjek je prolazio pored neke kuće i ugledao staricu u stolici za ljuljanje. Pored nje, u istoj takvoj stolici, ljuljao se starac i čitao novine, a između njih, na pragu kuće, ležao je pas i zavijao, kao da ga nešto boli.
Prolazeći pored njih, čovjek se iznenadio, i pitao se u sebi zašto pas tako žalosno zavija.
Sljedećeg dana, ponovno je prošao pored te kuće. Opet je ugledao stariji par u stolicama za ljuljanje, i psa, koji je ležeći cvilio. Zabrinuti čovjek obećao je sebi da, ako i sutra ugleda ovog psa koji je neprestano zavijao, upitat će starce u čemu je problem.
Trećeg dana, na svoje iznenađenje, ugledao je istu sliku: starica se ljuljala, starac je čitao novine, i pas je na istom mjestu, žalosno zavijao.
– Oprostite, gospođo – obratio se starici – što se dogodilo s vašim psom?
– S njim? – On leži na čavlu.
Iznenađen čovjek upita:
– Ako pas leži na čavlu, i ako ga to boli, zašto, jednostavno, ne ustane?
Starica se nasmijala i rekla ljubaznim, nježnim glasom:
– Znači, dragi moj, boli ga toliko da može zavijati, ali ne toliko da bi se pomjerio s tog mjesta.
