“Jedan dečko od 18 godina otišao je u inonstranstvo, kada se vratio, čekala ga je njegova majka sa suzama od radosti na aerodromu. Ona ga je toliko jako zagrlila koliko je mogla, jer ga je puno poželjela.
U tome joj reče sin: “Majko ,ja znam, da me puno voliš, ali ti mene osramotiš kad me tako pred svima grliš, kao da sam još malo dijete!” To je majku puno uvrijedilo, jer je mislila da se njen sin ne raduje da je vidi.
6 godina kasnije opet ide sin u inonstranstvo, sada ima 24 godinu, ali majka je ipak pošla na aerodromu da ga isprati. Ali ovaj put ga nije zagrlila, nego mu je okrenula leđa i rekla mu uplakana: “Pazi na sebe, sine moj.” Kad se opet vratio, majka nije bila na aerodromu. Kad je stigao kući, vidio je jedno pismo s buketom cvijeća od njegove majke. Od silne radoznalosti otvorio je pismo i pročitao ga skroz, kada je završio, zaplakao je jako, jer je momentalno to bio njegov najgori trenutak životu.
U pismu piše: Sine moj, kada sam te prije 6 godina zagrlila, plakala sam od radosti, ali kada ove redove čitaš, ja sam već u grobu, u jednom sanduku, pošto sam radi raka umrla. Plakala sam kada sam ti okrenula leđa na tvom drugom odlasku, jer nisam htjela da te osramotim, ali sam ipak znala, da je to bio, zadnji put kad sam te vidjela. Ja te puno volim i uvijek ću biti tu u tvojoj blizini. S ljubavlju tvoja mama. Svi koji svoju majku vole neka kopiraju ovo u svoj status. Ja nemam razlog da se sramim radi svoje majke, jer je ona ta koja mi je život poklonila!”
