Nosila je jelek svileni
kao u pesmi narodnoj.
I krstić, znak na lančiću
da nekog čeka navodno.
O, to su bili svatovi,
sve kićeni i zlaćeni.
A mi smo bolje svirali
neg što smo bili plaćeni.
Al dobro sad…
Nosio sam šal od kašmira
i prsluk protkan tajnama.
Baš od takvih su je čuvale
tetke sa ladnim trajnama.
K o srna me je gledala
žalosnom pesmom sluđena.
čije si pile pirgavo?
Što nisi meni suđena?
Ej, da…
Hej, pusti kose pune polena!
Ajde, baš u inat baba-rogama!
Opla, digni suknju iznad kolena,
znam da kriješ čardaš u tim lepim nogama!
Rekoh joj “Beži, mani se,
i traži bolje partije!
Premala je moja tambura
da te od kiše sakrije”.
Rekoh joj: “Ja sam samo tu
da vreme brze proleti.
Ja nosim čizme skitaljke,
mene je teško voleti…”
Pa da…
Hej, pusti kose pune polena!
Ajde, baš u inat baba-rogama!
Opla, digni suknju iznad kolena,
znam da kriješ čardaš u tim lepim nogama!
Hej, doleti mala senice!
Tu, na moje zlatne čivije!
Vatra šara tvoje zenice!
Razbi nešto i zaigraj ludo, divije!
