“Naše prve komšije, jedan mladi bračni par radili su u istoj firmi kod istog privatnika. Kada se komšinica porodila isti dan je dobila otkaz u toj firmi, a kako bi ih što više kaznio taj gazda kod kojeg su radili otpustio je i njenog muža. Oboje su ostali bez posla, a samim tim i bez primanja. Međutim, tu njihovi problemi nisu stali.
Obzirom da su živjeli kao podstanari, vlasnik stana im je rekao da se na kraju mjeseca isele iz stana, jer ne želi da rizikuje da mu ne mogu platiti kiriju. Druge komšije u zgradi su sve to gledale, ali niko ne želi ni da pita da li toj djeci, tim nesretnim mladim ljudima koji su zbog toga što su postali roditelji ostali bez svega, bez posla, bez primanja, bez krova nad glavom i treba pomoć.
Par dana prije nego su se trebali iseliti iz tog stana, moj muž i ja smo otišli kod njih i ponudili im da žive kod nas, sa nama u našem stanu. Imamo prilično veliki stan i nakon što su naša djeca otišla po svijetu tražeći sreću u drugim zemljama ostao je polu prazan.
Svidila im se ideja, ali su se ustručavali da prihvate, jednostavno ih je bilo sramota… nisu željeli da narušavaju naš penzionerski mir, ali mi smo insistirali i naravno prihvatili su. Evo žive kod nas već 4 mjeseca, nemate pojma kako su nas učinili sretnim. Konačno ja i muž živimo onako kako smo godinama zamišljali i sanjali. Prihvatili smo ih kao da su naši, malu ljepoticu koja odrasta u našem domu gledamo kao unuku. I oni su zadovoljni sa nama, barem tako govore, a juče smo ja i muž nešto razgovarali (nasamo) i planiramo da im prepišemo naš stan, jer oni su sada naša djeca…
Naš sin je u Americi, Kćerka u Kanadi… TUĐE ZEMLJE, TUĐA DJECA… jedva da se čujemo jednom mjesečno, tako da im naš stan niti treba niti će ga zaslužiti…”
