Moja nekadašnja najbolja prijateljica izgubila je posao, i nije znala šta da radi. Pozvala je mene i pitala da li imam neki savjet za nju.
Rekla sam joj da spakuje svoje stvari i da dođe kod mene u Njemačku. Ja sam joj kupila kartu o svom trošku i rekla sam joj da može ostati koliko god bude željela. Poslije tri dana došla je kod nas i mi smo je baš onako domaćinski ugostili, što bi se reklo.
Svaki dan smo suprug i ja sa njom išle negdje, vodili je svugdje da vidi sve, družili se, zezali, čak smo joj sve i plaćali jer smo znali da je došla vamo nakon gubitka posla. Međutim jednog dana upita ona mene da li može da posudi mužev auto i da ode do Berlina koji je udaljen od nas nekih 300 kilometara, kako bi vidjela svoju sestričnu koja tamo živi.
Ja joj tada ponudih svoje auto jer muž sa svojim svaki dan ide na posao, a ja svakako idem sa vozom tako da auto stoji u garaži i slabo ga ko vozi. Samo je fazon što sam ja vozila opel Corsu a moj suprug Audija.
Tada ona mene napade, kako sam ja bezobrazna i da sve hoću zadržat za sebe, da mislim kako sam bolja od nje. Na kraju mi samo reče da sutra odlazi. Kad ono stvarno, otišla je dok smo suprug i ja bili na poslu. Ne znam kako ni zašto, više mi se i ne javlja. Ni u jednom je trenutku nisam htjela poniziti, pa i ja vozim isti taj auto, ne razumijem.
