“Moj brak je trajao preko 10 godina.
Nisam mogla da ga usrećim a ni on nije mogao da usreći mene. Bračne dužnosti su postale monotone. Samo sam to radila i govorila mu da je odlično.
Da li sam pogriješila što mu nisam rekla moje želje? Naravno, ali morate imati povjerenje u svog partnera da biste to uradili. To je bio jedan od naših osnovnih problema.
Činilo se da on ima nepovjerenje prema ženama uopšte i to skoro patološko. Ako sam se malo duže zadržala napolju, ispitivao bi me gdje sam bila. Osjećala sam se optuženom za prevaru. Šalila sam se sa svojim prijateljicama da bi trebalo da dobijem propusnicu za varanje jer sam već toliko puta optužena krivom za to.
Poslije nekog vremena ja sam htjela više: pozitivniju komunikaciju, više ljubaznosti, više strasti, samo više. I tako sam varala. Aktivno sam tražila muškarca koji bi se uklopio u moje želje. Našla sam jednog i bio je fenomenalan.
Prošle su godine od kad sam imala toliku želju za nekim. Za mene je to bilo strano osjećanje. Shvatila sam da nisam bila mrtva unutra kao što sam se plašila. Tada sam znala da moram da se razvedem.
Napokon sam skupila hrabrost da ga zatražim. Nema dobrih razloga zbog kojih ljudi varaju ali odavno sam naučila da ne osuđujem ljude zbog njihovih odluka jer, na kraju krajeva, svako je odgovoran samo za svoj život”
