Bilo je to šezdeset-seste, pamtim tačno u čas
jer se u Engleskoj igralo svetsko prvenstvo bez nas.
I nema više igrača k'o što je bio Geoffrey Hurst.
Znao se red, subotom uvek preko ograde skok.
I već smo svi na igranci uz grupu “Elektro-šok”.
I nema vise ni svirke k'o što je stari dobri rock.
Svi smo mi voleli izvesnu Martu, čitavo društvo i ja i moj brat.
Bila je najbolja cura u kvartu, za njom smo lomili vrat,
zbog nje bi vodili rat.
Hej, medena vremena (medena vremena),
često mislim na vas.
Nije bilo da nema (nema da nema),
sve je bilo uz nas.
Bio je tu frajer u jakni, crni skaj, zadnji krik.
Spram tog je momka Frankenštajn sasvim prijatan lik.
O, nema više baraba kao taj prerušeni bik.
Odjednom, dripac je stao pred Martom,
igru je tražio znali smo to.
Zar naša ljubav da igra s tim škartom?
Ne, tad je pukao grom i tad je nastao lom.
Hej, medena vremena (medena vremena),
često mislim na vas.
Nije bilo da nema (nema da nema),
sve je bilo uz nas.
Bio je to lokalni sukob, mali građanski rat
u kom je najgore prošao onaj džukac na sprat.
O, vise niko ne tuče k'o što je tukao moj brat.
Sećam se Martinog brižljivog lica,
nežno mi dotakla slomljeni nos.
Rekoh joj: “Ništa, ma to je sitnica,
nek te ne pogađa, pa to se događa!”
Hej, medena vremena (medena vremena),
često mislim na vas.
Nije bilo da nema (nema da nema),
sve je bilo uz nas.
Hej, medena vremena…
