Kad smo počinjali svi moji najbliži su mi govorili kloni se nje, djevojka je zmija, tračara, derište, mislio sam ma šta mi može, biće avantura i ćao.
Međutim malo po malo i zaljubili smo se, ušli u vezu, zavolio je više nego prvu ljubav, planirao je zaprositi i sve je savršeno bilo dok odjednom njoj nije došlo neko ludilo u glavu i postajala je sve gora, do neprepoznatljivosti.
Na kraju me i ostavila bez nekog konkretnog razloga.
Pitam se da li ću ikad naučiti da slušam ljude oko sebe umjesto da sve učim na teži način, na svojoj koži.
