Iz škole sam dolazila kući uplakana. Djeca su surova. Posebno se to dešavalo u adolescenciji. Ta borba još uvek traje, kaže novosadska glumica.
Jovana Balašević (36) jedna je od dobitnika priznanja na festivalu domaćih igranih serija FEDIS za izuzetnu ulogu u seriji „Nemoj da zvocaš“. Glumica kaže da su nagrade ljekovite za umjetnike i priznaje kroz šta je sve prošla zbog toga što je ćerka kantautora Đorđa Balaševića.
– Najviše sam zahvalna za ovaj uspjeh Seki Sablić i Bori Stjepanoviću. Kad imaš ovakve partnere, i tvoja igra postaje bolja.
Zašto glumci vole da rade TV serije?
– Izazovne su za svakog glumca, možete da promijenite partnere, reditelje i scenario. Serije su živa stvar i nekako su postale važnije od filmova. Imaju mnogo veću publiku.
Koje su tvoje omiljene?
– „Breaking Bad“ je na prvom mestu, a onda „Rej Donovan“. Kod nas je bez premca serija „Ubice mog oca“.
Gledaćemo te u drugoj sezoni serije „Ubice mog oca“.
– Igram udovicu pjevača Luneta. Uloge koje su dalje od mene privatno veći su izazov za mene kao glumca. Kad igram super ribu ili balerinu, to mi nije nešto. Ona ima sudbinu koja ne liči na moju.
Igraš jednu veselu udovicu.
– Govore da su takve sve udovice na estradi. Kažu da njima svane kad se tako nešto dogodi. Meni je strašno da čujem takve priče.
Da li si možda ti ubica?
– Dobila sam samo svoje scene. Pojma nemam ko je ubica. Nataša Drakulić je napisala fantastičan scenario. Gledala sam seriju bez daha.
Jedino tvoj brat Aleksa nije izabrao umjetnost. Bavi se organizacijom MMA turnira.
– Ponosna sam na njega. Aleksa je jedini uspio da izbjegne ono Balaševićev sin. Geri Gudridž nema pojma ko je naš otac. A čime god da se bavimo sestra i ja, uvek nas povezuju s tatom. Aleksa je našao polje gde neće praviti te paralele.
Kako si se ti izborila s tim da budeš Đoletova ćerka?
– Borba još traje. Naš položaj ne mogu da razumiju ljudi koji nisu deca poznatih.
Da li su te zlostavljali u školi zbog toga?
– Jesu. Dešavalo se da dolazim kući uplakana jer su mi vrijeđali oca. Posebno se to događalo u adolescenciji. Djecu su surova kao odrasli. Oni nikad ništa loše nisu govorili mom ocu u lice, već su se obraćali meni.
