Pesme sam pisao onda kad pošten svet i piše pesme… U pubertetu…
Bile su žalostivne i čežnjikave do zla boga, i Jesenjinu bi bilo neugodno, i mada su davale intonaciju horu uzdaha na velikom odmoru, mislim da nije tragično po svetsku književnost što nijedna nije sačuvana…
Uzgred, imam sasvim određeno mišljenje o raznim Knjigovođama Vlastitih Literamih Pokušaja, o tipovima koji po herbarijumima kojekakvih fascikli pedantno presuju Svoje Prve Objavljene Radove, ali ga ni ovog puta neću javno izneti, iz (straho)poštovanja prema njihovoj veličanstvenoj upornosti…
Izvadiću se na svoj stil, šta li je, koji je naprosto za nijansu riskantniji, ili se tu naprosto radi o sujeverju, vrag će ga znati?
Pišem, naime, u jednom primerku. Kopije čuvam isključivo u onima kojima je to Napisano i namenjeno…
Po meni su pesme kao visoki letači. Kao golubovi koji se cene po tome sa koje ti se daljine vrate…
Mnogo kasnije, kad više nisam pisao Pesme nego Tekstove, puno puta sam osetio tu povratnu snagu, silnu, jaču od upornih struja osporavanja i zaborava, koju nijedna od mojih ranih, neotpevanih pesama, očito nije imala…
Neka od njih bi se, inače, odavno uzdigla iznad neke rođendanske posvete ili prhnula iz spomenara u koji je zapisana, i umiljato mi doletela na dlan?
Nestvaran… Satkan od dima, Sad idem… Bez stiska ruke… I, ko prokleti brod bez luke, Lutaću, dok me ima…
Eh, naravno da se sećam ponekog stiha. Sećanje je ipak moj zanat. Pamtim, nažalost, i daleko besmislenije stvari nego što su prve strofe mojih rođenih tinejdžerskih soneta…
A Mesecu zvezde krašću Kad zaspi ohol i tih…
I, voleću svaku od njih… Nekom cudesnom strasću… Čoveče…
bilo…
Dučić i ekipa provukli su se za dlaku? Da sam se rodio koju deceniju ranije, nigde ih ne bi
Jesen šezdeset i sedme, izrazito lirska, protekla je tako u traganju za jednosložnim rečima,
i za devojkom koja ima četrnaest slova u imenu i prezimenu? Kao u inat, Ana Kiš i Aleksandra Karamatijević bile su lepe kao mlinarice na holandskom porcelanu, ali zalud, nisu ispunjavale ni osnovne uslove za akrostih. Krajem prvog polugodišta stigao sam čak do trećeg soneta u vencu, što se još uvek vodi kao moj lični rekord, ali već na sledećem tromesečju sam shvatio da eventualno mogu izdati jedino “Zbirku započetih sonetnih venaca”, ništa bolje od toga…
Toliko o Pesmama Osnovkama…
Nadam se da niko neće iskopati ono kako nas poštar ima zvonak glas, dubok i oštar, cini mi se bas, što je doduše oduševilo moju učiteljicu Zdravku i dobar deo prvog B razreda, ali, ruku na srce, ipak nije za jednu ovako Ozbiljnu Knjigu…
Ne bih voleo da ovo zazvuči kao da se stidim što sam sa osam godina pisao kao osmogodišnjak, stideo bih se da tako pišem danas, da slažem dečake što nose zoknice, uz curice što glade loknice, ne bi mi baš bilo svejedno da spadam u starčiće koji otimaju honorarčiće po dečjim emisijama, u te majstore pera, sa tezgom stalnom, sto se vode pod: Dečji Pesnici, u Socijalnom, bljak, Poete Bez Poente oduvek su me najviše užasavale…
Rođen sam, dakle, sa neospornim darom za rimu (koji sam za sebe ništa ne znači), i sa nivoa svog talenta sam odmalena vrlo lako razlikovao pesnike od pesnika, ne toliko, zaboga, da bih se bavio kritikom, il nekom sličnom nepristojnom rabotom, ali ipak sasvim dovoljno da bih već nakon pola strofe mogao da otkrijem one koji rade (samo) po sluhu, od onih koji pri tome aktiviraju još po neko čulo…
Više puta sam, ispunjavajući želje svojih devojčica, gostovao u vrlo gledanoj lokalnoj TV emisiji za decu, gde sam, na molbu voditelja, u prolazu smišljao bećarce i stihove koji su po
pravilu vadili stvar, posmatrajući oko sebe nadobudne Kostimirane Boeme koji sasvim solidno žive od onoga što prosečan kantautor sklepa za minut i po…
U gimnaziji sam, recimo, potpuno apstinirao od rime…
U školskom listu, nepredvidivo nazvanom “Gimnazijalac”, dogurao sam (na zgražavanje takozvanih kolega, redom članova fan kluba “Branko Miljković”), i do čitave svoje stranice, i taj period nosim kao zlaćani orden na reveru svojih uspomena…
Da ti imaš telefon, ja bih bio slušalica, I onda bi me dizala i spustala…
I dizala i spuštala…
Pa bi šaptala u mene s vremena na vreme…
I brisala me krpom uoči Male Gospojine, Kada vam dolaze gosti…
Iz već pomenutih razloga, u arhivi gimnazije “Svetozar Marković” moja Dela eventualno postoje sačuvana celovitije nego što bih sad uspeo da ih interpretiram. Bile su to poeme, kažu oni koji se bave tim stvarima. Sveska u koju su bile zapisane izgorela je kad nam je prskalica zapalila jelku, a jelka stan, i priznajem da mi ta sveska ponekad nedostaje…
Da ti imas telefon, bio bih ja i imenik, I to, u inat, baš bez broja koji tražiš,
I onda bi me prevrtala i listala… I prevrtala i listala,
I dugo bih bio u tvojim rukama… A to trenutno nisam u stanju…
Šurjanka, legendarna hemičarka, ušla je jednom u razred sa novim “Gimnazijalcem” u ruci, i prozvala me iz njega, kao iz dnevnika…
– Vi, deco, ni ne znate kako talentovano dete sedi tu među vama…
Tad sam prvi put od nekoga ko nije moja mama čuo da sam talentovan, i možda zato nikad nisam zaboravio taj dan? Šurjanka je, nažalost, uskoro otišla iz škole, a podrška koju sam imao od Slobodanke (srpskohrvatski jezik & književnost), i Jovančice (istorija & sociologija), nije bila dovoljna da me sačuva od inkvizicije koju su predvodili Grginka, Ševara i Kovač (hemija, fizika & matematika, jasno)…
Da ti imaš telefon, ja bih bio onaj automat za tačno vreme. “Već toliko sati, toliko minuta, i toliko sekundi te volim…”
Oh! Kakav dražestan automat, govorila bi ti spuštajući slušalicu, A sve sam to ja… i slušalica i automat…
One godine kad je vladala epidemija velikih boginja, nije bitno koje, na “Martovskim susretima” u Kikindi, koji su se računali kao “najveća smotra poezije srednjoškolske omladine Vojvodine”, nagrađena je i pesma pod šifrom “16” (ubijte me ako se sećam zašto baš “16”, sigurno zbog broja na nečijem dresu?), a ta pesma zvala se Dani (radni naslov: Srozavanje jednog genija…), i prisećam se samo početka:
Mada se budim gotovo svakog jutra,
Ja još ni jednom nisam prestao da sanjam,
I to u potpunosti objašnjava sledeću rečenicu koja kaže Da moj dan obično započinje utopističkim razmišljanjem na temu Jednog leta bez popravnog…
I neko vreme zadržava se ta naučno-fantastična slika
U mojim bioskopalnim mislima…
U autobusu, na povratku, upoznao sam izvesnog M. Crnjanina, koji je bio u žiriju, i on mi je, šarmirajuči prisutne adolescentkinje, uzgred otkrio da sam bio najozbiljniji kandidat za prvu nagradu (koja te godine nije dodeljena), ali da su Oni ocenili da je tu ipak primetan uticaj jedno pedesetak pesnika od kojih sam dotad (i otad) čuo jedino za Matiju Bećkovića, pa mi je zato ipak dodeljena samo druga nagrada, i knjiga “Ljubimac”, Gi De Mopasana, u trajno i neotuđivo vlasništvo…
Bojim se da moja averzija prema poeziji datira baš od tog međugradskog putovanja, a drastično se pojačala u sledećih nekoliko dana, kad sam se prvo probio do redakcije “Indeksa”, gde sam po propozicijama nagrade zaslužio i objavljivanje pesme, da bi me zatim i Rade Obrenović, gl. i odg. ur. “Stražilova”, uputio na svog urednika poezije, koji moj “higijenski minimum”, kako to već kažu sanitarci, nije zadovoljavao ni izdaleka, a o izbliza da i ne govorimo…
Nešto me je, uglavnom, naglo odvratilo od poezije?
Gimnazija je uvek organizovala berbu kukuruza početkom oktobra, momci su poneli gitare i patili se sa nekim prepevom “Bee-Gees”-a, a onda sam se odjednom pojavio i ja, sa očima punim oblaka i kolekcijom čičkova i krpiguza na svom omiljenom teget puloveru, i tako…
Pesma koju sam tad sastavio zaboravljena je, naravno, i pre nego što je pomenuti kukuruz okrunjen, ali na širokoj njivi mog života, ako se dobro zagledam, još uvek mogu da je pronađem kako izviruje iz zemlje, kao obli granični kamen…
Nikad više, naime, nisam napisao ni jednu pesmu onako na suvo, bez muzike… A, i neću, kako stvari stoje…
Poezija možda još uvek nije zanat koji izumire… Ali je još uvek zanat…
Njoj se lako mogu vratiti ako, ne do bog, jednog dana ostanem bez leba…
