Idem u srednju školu i putujem sa sela u grad kao i 80 posto učenika u školi. Moja porodica živi normalno.
Starija sestra je završila medicinski fakultet i nije našla posao u struci jer je “niko”, pa je radila vani kao čistačica.
Sada kad ja kažem da želim studirati pravo, SVI mi govore kako mi to ne treba i da treba da gledam da nađem posao vani da je fino plaćen.
Ne znam zašto ne razumiju da ja hoću prvo sebi da pružim priliku da budem “neko”, a opet ako to ne ostvarim, potrudiću se da moja djeca jednog dana dobiju priliku za takvo nešto.
Znam da pucam na visoko, ali ne zbog pohlepe, već zato što mi je dosta da moram da slušam mamine savjete da budem dobra sa svima jer “nikad ne znaš kad će ti ko trebati za nešto”.
