Nermin A., koji kaže da je bio veliki prijatelj pokojnog pjevača Nina Rešića,opisao je kako je izgledala ta kobna noć 18. oktobra 2007.

Ademović je svoj opis događaja koji su prethodili Rešićevoj smrti objavio u svom blogu još prije nekoliko godina…

“Iako je Nino bio u sve gorem stanju, sve češće je dobijao te napade koji su ga gušili, nije nam dao da zovemo bilo koga u pomoć. Ja sam ipak kontaktirao Sinišu K, direktora Ninove produkcije, Siniša je rekao da se vraća sa puta iz Beograda i da će požuriti i doći u stan.

U jednom od tih “napada” i gušenja, Nino je onako kroz zube rekao: “Nikad više pa makar umro”, mislio je na to da neće više piti vodku, koja mu je, svi znamo, bila porok. Ono sto je istina je da Nino prije toga nije pio bar pet do sedam dana. Osjećao se lošije, pio je tablete zadnjih par dana ali nije to bilo ni blizu ovoga što se dešavalo te kobne noći. U tim jakim gušenjima Nino je jednom išao i do kupatila, sam je ustao, pomogli smo mu da dođe do kupatila i rekao je onda: “Mogu sam”. čuli smo ( prijatelj i ja) da je u pitanju povraćanje i ponovno gušenje, ušli smo i tada sam odlučio da ga više ne slušam i morao sam da pozovem pomoć.

Fiksni telefon u stanu nismo smijeli da koristimo, Nino nije dao da zovemo bilo koga, sa svog mobilonog telefona ponovo sam zvao Sinišu, rekao je da dolazi za desetak minuta. A to je već nekako oko 22.00 sata, ja sam rekao Ninu da Siniša dolazi i da je bolje da idemo sa njim nego da zovem Hitnu pomoć, jer neću više da ga slušam o tome da kao ne zovemo nikoga. Tada je Nino popustio, Odlučili smo da idemo u bolnicu, rekao mi je da hoće druge pantalone, majicu, čarape… Sve smo našli a pomenuti N.N. već je bio pripremio jednu torbu u slučaju da treba u bolnicu, u torbi je bila pidžama i ostalo što je potrebno.

Vedad i ja smo pomogli da se Nino spremi, to je već oko 22.30 sati… I tada je Nino bio svijestan, mnogo se promjenio ali je pričao polako, rekao je koje želi pantalone, rekao nam gdje su čarape,majica i sl… Mi smo već bili spremni da krenemo, on je sjedeo na ležaju, pognute glave… Nikada do tada nisam vidio takvog Nina…Osjećao sam se jako, jako uznemireno, uplašeno, a i tužno… Zazvonio je moj mobilni telefon, bio je to Siniša K. rekao je da nas čeka ispred zgrade i da idemo…Uzeli smo torbu, Nino je nekako hodao oslanjajući se na nas dvojicu… u hodniku stana rekao je ne zaboravimo da zaključamo stan… I tako smo izašli iz stana i krenuli ka Siniši K. koji nas čeka ispred zgrade…

Uz našu pomoć i pomoć ograde na stepeništu Nino je lagano sišao do ispred ulaza u zgradu, tu nas je čekao Sinisa K, Nino je sjeo na mjesto suvozača a Vedad i ja pozadi. Siniša je pokušavao da razgovara sa Ninom ali već tada Nino više nije mogao da priča, kao da je gubio svijest, otvorili smo mu prozor, nešto kao da je pokušavao da kaže ali ništa nismo mogli da razumijemo Siniša je brzo vozio i za nekoliko minuta već smo bili pred bolnicom. Siniša je prvi otišao u bolnicu a mi smo htjeli da pomognemo Ninu da izađe iz auta, ja sam ponio i spakovanu torbu misleći da će ostati u bolnici, ni na kraj pameti mi nije bilo ono najgore.

Od auta do ulaza u prijemno odjeljenje bilo je nekih dvadesetak metara, Nino je od auta išao nekako desetak metara a onda je klonuo, to je iznenadilo i mene i Vedada pa smo ga jedva zadržali, brzo smo ga unijeli na kolica u hodniku, a potom u prijemno odjeljenje, tamo je bio Siniša sa ljekarom, mi smo ostali u hodniku da ne bismo smetali. Sećam se da su vrata bila otvorena malo, a ja sam mobilnim telefonom slikao par slika i to da bi mogao pokazati gazdi lokala u kojem je trebalo da radimo već u subotu ( a to je bio četvrtak), mislim da je bio u pitanju lokal diskoteka KISS Brčko.

Mislio sam da gazda neće vjerovati da je Nino bolestan pa rekoh da mu pokažem slike, ne nadajući se šta će se za 15 minuta i desiti. Vidjeli smo da su tamo snimali Ninu srce, ustvari ne znam kako se to stručno kaže ali neke brze pretrage su radili. Doktor je rekao da ga brzo vozimo u hirurgiju ako se ne varam, morali smo da izađemo iz te zgrade i nekih 30-40 metara ući u drugu. Nino je bio na bolničkim kolicima, bio sam pored njegove glave i zurili smo, Nino je pokušavao da mi nešto kaže, ni danas ne mogu tačno da znam šta, ali ostalo mi je ubjeđenje da je spominjao ključ, vjerovatno misleći na ključ od stana…

To je posljednje što smo čuli od njega, ljekar na hirurgiji ga je primio, sa kolica smo ga prebacili na krevet, doktor je pitao: “Je li u pitanju alkoholičar”, nisam znao šta da kažem osim da Nino nije pijan, jer nije uopšte pio tih dana. Doktor je malo opipao stomak i izrazom lica nam rekao da uopšte nije dobro, ekipa medicinskih sestara i doktora su ga brzo odvezli u salu za reanimaciju… Mi smo čekali u hodniku… Nismo znali šta se događa tamo ali ja sam pomišljao na najgore, niko ništa od nas nije pričao. Već je bilo oko ponoći… Sjedio sam na nekoj klupi u hodniku kad je medicinska sestra izašla iz odjeljenja i rekla mi: “Možeš li da dođeš na kratko?”.

Ušao sam u prostoriju u koju me pozvala medicinska sestra, vrata su bila otvorena, a u hodniku je ostao Siniša K. i Vedad Š.. Sestra me je pitala da li znam ime roditelja od Nina, te ostale podatke (datum i mjesto rođenja itd.). Rekao sam te podatke jer sam ih znao, pitao sam šta je sa Ninom, a sestra je odgovorila da je još u sali.

Izašao sam u hodnik ponovo, svi smo ćutali, sjećam se da je bio neki radijator pa sam gledao u njega kao da će mi on nešto reći. Niz hodnik koji vodi iz sale u kojoj je bio Nino išao je doktor sa još dvije osobe, vjerovatno medicinski tehničari ili možda i još jedan doktor ali uglavnom bilo ih je troje. Išli su prema Siniši i doktor mu se obratio dok mu je prilazio: “Izgubili smo ga, pokušali smo reanimaciju ali nije reagovao”. I dalje je bila tišina, ja nisam mogao da vjerujem da čujem tako nešto. Prošlo mi je kroz glavu milion stvari, čuo sam da su Siniša i doktor jos nešto razgovarali, moj drug Vedad je gledao u mene kao da mu nije bilo jasno šta se dešava…”