Prije 23 godine, na današnji dan umro je Milan Mladenović,bio je veliki pjevač i gitarista popularne grupe Ekatarina Velika. Zbog njegove smrti plakala je cijela Jugoslavija.
Rođen je 21. septembra 1958. godine u Zagrebu, ali se sa šest godini sa porodicom preselio se u Sarajevo, gde je živeo narednih nekoliko godina,te se 1970. preselio u Beograd.
– Počeo sam da sviram u četvrtom razredu osnovne škole kada mi je otac kupio akustičnu gitaru na kojoj je pisalo Tango, potom sam išao u muzičku školu i naučio neke akorde. Bilo je to u Sarajevu gde smo se doselili kada sam imao šest godina i na čudan način mislim da je ono mračno uticalo na mene. Bio sam strašno ratoboran, istinoljubiv i stalno sam se tukao sa starijima od sebe. Oni su me naravno mlatili, i dolazio sam kući krvav, plačući, što je trajalo do 1970. kada smo se preselili u Beograd. U Sarajevu sam imao najboljeg prijatelja Amera sa kojim sam idući ulicom stalno pjevao Bitlse. Tada sam želeo da kada porastem postanem jedan od njih. U tom periodu mnogo sam čitao, što mi je ostalo kao potreba i kasnije. Stalno sam menjao ukuse, čas bi mi se nešto svidjelo, a čas ne bi. Sjećam se da sam mahnito čitao Aleksandra Dimu i to ispod klupe za vrijeme časa zbog čega sam i oćoravio pa sam kasnije morao da nosim tegle na očima i nisam vidio bijelu mačku u mraku – pričao je Milan u emisiji Tri želje za zlatnu ribicu.
Još kao dijete pokazao ljubav prema muzici,kao i veliki talenat ali kao što je to i sam govorio, nije to bila obična ljubav,ta ljubav je bila neka nesvakidašnja i neopisiva.
Na početku karijere nije imao podršku roditelja za izbor muzike kao životnog puta,ali nakon što su novine počele pisati o njemu ipak su ga podržali.
– Kad sam definitivno odlučio da se bavim rokenrolom to se mojim roditeljima uopšte nije dopadalo, ali sam se na kraju izborio da se naviknu na to, a onda bi im bilo drago kada pročitaju moje ime u novinama. Počeli su aktivno da me pomažu i podržavaju. Na neki način kao i svi drugi ljudi, i ja sam savršena mješavina svojih roditelja. Čini mi se da sam žestok na majku i blag na oca, a kada je riječ o fizičkom izgledu, jedino sa sigurnošću znam da sam nos nasljedio od tate – otkrio je svojevremeno magazinu Ćao.
Za Milana Mladenovića rokenrol bio je način života,krajem edamdesetih je osnovao bend “Limunovo drvo”, nakon toga poznati sastav “Šarlo Akrobata”, ali je ubjedljivo najveću slavu dostigao je u bendu “EKV”.
– Nije baš prijatno kada ljudi žele sa vama da pričaju i onda kada niste raspoloženi za to. Više ne mogu nigde da odem, ne mogu da radim ono što želim. Ljudi me sve češće maltretiraju. Ne mogu da se pomirim s tim preuveličavanjem na svim poljima, izgubljenim vremenom koje provedem u razgovoru sa onima koji me zovu bez ikakvog razloga i hoće da čuju samo tračeve. To umije da bude vrlo neprijatno – izjavio je za list Ćao.
Djevojke su za njim ludele, o njegovom ljubavnom životu pisali su mnogi mediji, a on je to vješto krio. Nakon nastupa u Budvi prebačen je u bolnicu jer mu je pozlilo, u avgustu 1994. tada mu je dijagnostifikovan rak pankreasa.Umro je na današnji dan u 36. godini sa samo 35 kilograma.A i nakon njegove smrti mnogi su pričali o njemu, neki su pričali da je razlog smrti droga, a neki su nagađali da je premunuo od posledica side.
-Ja tebi čitam poslednje slovo, ja tebi, a ko meni? Sada si otišao da bi se negde rodio. Zvuk, snaga i energija! Ti me čuješ sad. Rastanak je i ponovni sastanak, puno ljubavi je otišlo sa tobom to što se sada ne vidimo, ne znači da nismo zajedno. Ovde je mnogo ljudi da te isprati, tvoji ljudi… Dječak iz vode u purpurnim dubinama stvarne muzike, neka bude lepo, neka bude istinito, neka se čuje… Samo jedan put vodi do pravde, kao što su i sve reči bile na tvojoj strani, i vetar, i zemlja, i dah. Neka ovo bude dosta, neka ovo bude sa mjerom, vidimo se… – riječi su kojima je muzičar i dugogodišnji Milanov prijatelj Zoran Kostić Cane ispratio velikana jugoslovenskog rokenrola na vječni počinak.
(nostalgicno.novi.ba)
