Đorđe Balašević je takav umetnički fenomen, da je o njemu suvišno reći bilo kakve biografske činjenice. Bilo je predloga da se ubaci u čitanke, a kada se poslušaju njegove pesme, jasno je i zašto. Bacite pogled na šarmantne reči ovog kantautora i uverite se i sami.
- I dugo sam stajao pod njenim prozorom tražeći, kao, nešto po džepovima. A opet, ni na trenutak nisam čuo kako diše u snu, moje pile. Kako diše…
- A onda shvatih, na prepad, da te volim k'o nekad. Vreme samo raspiruje plam…
- Neka lutko, u redu je.
- Ponekad te nema i sasvim sam izmišljam način da malo smuvam dan.
- Ona me voli znam, ok ne suviše al’ taman dovoljno da krišom uzdiše kada me tračeri ubace u šemu.
- A, onda odjednom, raspored mladeža na njenim leđima kao tajna mapa pokazao mi je u koju zvezdu treba da se zagledam i tako…
- Nikad ne pričaju o njoj, a ja se ne raspitkivam.
- Da ti bar s basamka gledam obraze, kad ih ne smem ljubiti…
- Lole, imaš li ikoga na svetu ili bi sa mnom na put mogla? Hajde da menjamo planetu, sutra dajem oglas.
- Da l’ ikad pomisli uz prozor pokisli, il’ je sve pomeo vetar? Hej, oči čarne, ispred kasarne.
- Drugi bi sve imalo smisao, ja bih iz te gužve zbrisao i nikom ne bi bilo jasno šta ja to smeram. Znao bih gde da sebi nađem mir, skrio se u tajni manastir i čekao da ti odrasteš…
- Otad bas ne uzimam svaku sto se pruza. Srce se odupire, pa se privikne. Al’ zumbuli su zumbuli, a ruža je ruža, pa da na kraj sveta iznikne. Ma da se redom postroje odavde do ćoška, nijedna k'o moja Dođoška.
- Suviše tajni u očima, u zlatni okov je prstić pao, molio me dugi pogled da je kradem. Dovraga, kafa je gorčila, al’ taj sam ukus od nekud znao. Probao sam jednom davno divlji badem.
- Ukrao mi ljubav lopov, sin doktorov,unuk popov. Odveo je u zemlju bez snegova. U snove mi bosa bane, pripretim joj da zastane, da l’ je u snu moja ili njegova?
- Jednom sam voleo zbilja, mislim na ljubav pravu, šašavu i silnu, vozio hiljadu milja k'o onaj ružni Francuz u prelepom filmu. Vukle me šine pod točak mašine, al’ ona me spasila, sve je druge ugasila.
- Gledala me jedna ista ti. Ja sam još i mog'o pristati. Al’ srce, ono se k'o jare opire. Retko ko do njega dopire.
- Još uvek lutam, gde je kraj puta, pamte me mnoge provincijske pruge. Kriju me mračne, jeftine krčme. Noći su ponekad guste i duge. Nestajem tada u nekom svom svetu i menuetu i menuetu…
