Ostavila me poslije 2 godine, nismo se svađali, samo se udaljili jer je ona tako htjela.
Sumnjao sam da je našla drugog i tako se i desilo. Jedno veče zvoni mi neko na vrata, ja otvorim, ona, uplakana, masnica na licu.
Znao sam šta je odmah, uveo je unutra, smirio, sredila se, napravio joj klopu, topli čaj, pokrio ćebetom, zagrlio i zaspala je tako. Prenio je u svoju sobu, ja spavao u dnevnom. Srce mi se kidalo. Ujutru doručkujemo, ona krene da mi se izvinjava i kaže kako je pogriješila, pokuša da me poljubi, tad kad nisam umro neću nikad, ali odbio sam.
Znala je da sam ranije prevaren i da mi je to dugo predstavljalo problem da se vežem za nekog, ona me nije direktno prevarila ali se zaljubila u drugog i mene ostavila. Shvatila je da ja ipak ovaj put neću popustiti, nasmjala se, i rekla da sam u pravu. U meni se svijet srušio, ali kad me ostavila teško sam podnio, ne bih mogao da prolazim opet kroz to.
Ona je sad sama i mirna, mamlaz joj ne smije ništa. Ja guram svoje, pa kako bude…
