Jedan mi je već prebacio da u mojim pričama još važe stare granice?
Ne, prika, rekoh mu, u mojim pričama granice ne važe, to je tebi zasmetalo…
Od nedavno su počeli da mi udaraju recke kad god kažem Skoplje ili Ljubljana, svima najteže pada Svoje Inostranstvo? Susreću se, čujem, sa sličnim problemima i ostala braća Sloveni, možda je sad trenutak da se po ugledu na Nesvrstane formira Pokret Raspadnutih, pa da se nekako ispomažemo?
Ovako dalje ne ide…
Priznajem da sam već pomišljao i na to da lažiram Uspomene? Da sve ono što pamtim iz Tuzle, Poreča, Struge, jednostavno konvertujem u lokalne gradove u kojima nikad nisam nastupao, pa da mogu na miru da se sećam…
Jaka bura puštala nas je kao zmaja nad leskovačkim aerodromom…
Jedan felinijevski jedrenjak je dubokom brazdom upravo orao prištinsku luku… Ops?
Dolazilo bi do zabune, bojim se?
Ima tako nekih gradova koji su nezamenjivi, kao u inat. To sad već i Oni Tamo znaju kao što znamo Mi Ovde, ali eto, tek pokoji izdajnik drzne se da i javno prizna?
Za Pulu sam, na primer, našao jednu odličnu lokaciju na periferiji Pirota, ali onda bi Brioni verovatno zapali Bugarima, a to ipak ne mogu da im učinim. Ni Brionima ni Bugarima…
Zato ću Taj Grad provući kroz ove redove pod pravim imenom, ali garantujem da neće biti nostalgije za Velikom Jugoslavijom, kao što ne garantujem da neće biti nostalgije za svim ostalim?
Te jeseni se “Dunja” žutela na sve strane, na turneju smo pošli velikim busom, tad nam je parohija još bila tolika da je nismo mogli obilaziti biciklom…
Danas napuniš rezervoar kad kreneš na turneju, a ostane ti barem frtalj kad se vratiš? Da mi je samo mikrofon sa malo dužim gajtanom, ne bih morao ni da krećem na put, sve bih odradio iz kuće…
No, ploča o kojoj sam počeo da pričam bila je ful kečeva, u svakom slučaju, čak su i Večiti Osporanti priznali da će se album verovatno dopasti onima koji to vole, i ni u jednom gradu nismo morali pitati za put do hale. Lako smo je pronalazili prateći kolone Doteranih koje su se slivale ka njoj, i tek bi pokoji mesni Narodnjak tabanao u suprotnom pravcu…
Ali Pula se nije dala…
Na pustom parkingu pokraj dvorane se za vreme našeg koncerta komotno moglo održati i regionalno takmičenje u kartingu? Iako smo stigli u vreme koje se poklapalo sa dolaskom publike, naš glomazni luksuzni “Neoplan” razbaškario se uzduž i popreko…
-Otišlo je blizu devetsto karata…
Boško Obradović, direktor hale, obazrivo mi je saopštio tu vest. Moj dobri prijatelj je godinama bio u poslu, kao tekstopisac i siva eminencija “Atomskog skloništa”, i znao je štošta o estradnoj sujeti…
U dvorani od četiri hiljade mesta, devetsto gledalaca deluju kao rođaci i verenice na treningu rukometne ekipe. Pula je i inače važila za Nezgodan Grad kad su koncerti u pitanju, i nikom od bendova iz One Zemlje Koju Sam Obećao Da Neću Pomiinjati nije uspevalo da je napuni do kraja…
-Pa ništa… Onda nećemo raditi, i gotovo…
Momak koji mi je preprečio put kad sam se uvređeno uputio niz hol, učinio je to gipkošću koja me je iznenadila. Ima stamenih tipova za koje se kaže da ih je lakše preskočiti nego obići, ovaj je bio od onih koje ne možeš ni preskočiti ni obići, a opet se kretao mačje meko, i pričao bibliotekarski tiho…
-Đorđe? Nemoj nas razočarati… Prevalili smo dug put da te vidimo…
Nosio je riđu bradu, kratak kaput i kariranu košulju, i prateći njegov pogled ugledao sam u prikrajku još nekolicinu Istih Takvih, koji su mi ćutke klimnuli glavama…
-Mi smo rudari iz Labina… Puno te slušamo… Ti si Naš, to znaš? O, sveca mu…
Pišući pesme uvek sam gledao u nebo, čičkao stihove oblacima, pticama i zvezdama, a negde duboko pod zemljom, sa tri planine na leđima, neki Dobri Divovi su slušali pijanu ispovest Vase Ladačkog, žalili za nesretnim Stevom Čenejcem i čekali da Protina Kći promakne lavirintom hodnika, rasipajući latice krina kao dijamante za sobom…
Bio je to jedan od onih koncerata o kojima čak i menadžeri pričaju, seli smo na ivicu bine kad smo otpevali i poslednju stvar, svetla su se popalila, ali niko nije odlazio…
Sledeći put kad smo došli u Pulu, Boško mi je pred nastup vezao šal preko očiju, odveo me do sredtne dvorane, i tamo mi ga smakao svečanim potezom, kao da otkriva spomenik…
-Rekao sam ti da će večeras svi doći?
Održao sam preko sedamdeset koncerata u Beogradu, poštenih dvadesetak u Zagrebu, punio sam Gripe, Čair, Tivoli, u Skoplju pevao pet dana zaredom, prvi na Zetru okačio natpis “Prodato!”, ali sam u tezgaroškim krugovima ipak ostao zapamćen kao Čovek Koji Je Napunio I Pulu…
Rudare Iz Labina nisam našao na tom drugom, mom poslednjem koncertu u Prestonici Istre, bila je gužva, i bilo je previše blještavo za njih, verovatno su se i pomerili iz neke senke kad je svetlo ugašeno, ali u istom času sam ja zakoračio u Svoj Mrak, oprezno pipajući prve metre tajanstvenih tunela na Putu U Središte Publike, i tu smo se zauvek mimoišli…
Malo ko zna kako mrak ume da bude gust kad si ti jedini Osvetljeni?
Bezbroj puta se još planina tmine i tišine navalila na mene, i sumnjam da bi Moja Braća Po Mraku poverovala gde i kad sam sve pomišljao na njih, pa se u to neću ni kleti…
Ali često je plam Onih Dalekih Šibica bio jedino svetlo… A ja ni jednom nisam odustao kad naiđem na Tvrdo…
I ne samo da ih još uvek nisam razočarao… Nego sam se spustio do najdubljeg okna u sebi… I odronio još gomilu zvezda…
Jedan mi je već prebacio da u mojim pričama još važe stare granice?
Ne, prika, rekoh mu, u mojim pričama granice ne važe, to je tebi zasmetalo…
Od nedavno su počeli da mi udaraju recke kad god kažem Skoplje ili Ljubljana, svima najteže pada Svoje Inostranstvo? Susreću se, čujem, sa sličnim problemima i ostala braća Sloveni, možda je sad trenutak da se po ugledu na Nesvrstane formira Pokret Raspadnutih, pa da se nekako ispomažemo?
Ovako dalje ne ide…
Priznajem da sam već pomišljao i na to da lažiram Uspomene? Da sve ono što pamtim iz Tuzle, Poreča, Struge, jednostavno konvertujem u lokalne gradove u kojima nikad nisam nastupao, pa da mogu na miru da se sećam…
Jaka bura puštala nas je kao zmaja nad leskovačkim aerodromom…
Jedan felinijevski jedrenjak je dubokom brazdom upravo orao prištinsku luku… Ops?
Dolazilo bi do zabune, bojim se?
Ima tako nekih gradova koji su nezamenjivi, kao u inat. To sad već i Oni Tamo znaju kao što znamo Mi Ovde, ali eto, tek pokoji izdajnik drzne se da i javno prizna?
Za Pulu sam, na primer, našao jednu odličnu lokaciju na periferiji Pirota, ali onda bi Brioni verovatno zapali Bugarima, a to ipak ne mogu da im učinim. Ni Brionima ni Bugarima…
Zato ću Taj Grad provući kroz ove redove pod pravim imenom, ali garantujem da neće biti nostalgije za Velikom Jugoslavijom, kao što ne garantujem da neće biti nostalgije za svim ostalim?
Te jeseni se “Dunja” žutela na sve strane, na turneju smo pošli velikim busom, tad nam je parohija još bila tolika da je nismo mogli obilaziti biciklom…
Danas napuniš rezervoar kad kreneš na turneju, a ostane ti barem frtalj kad se vratiš? Da mi je samo mikrofon sa malo dužim gajtanom, ne bih morao ni da krećem na put, sve bih odradio iz kuće…
No, ploča o kojoj sam počeo da pričam bila je ful kečeva, u svakom slučaju, čak su i Večiti Osporanti priznali da će se album verovatno dopasti onima koji to vole, i ni u jednom gradu nismo morali pitati za put do hale. Lako smo je pronalazili prateći kolone Doteranih koje su se slivale ka njoj, i tek bi pokoji mesni Narodnjak tabanao u suprotnom pravcu…
Ali Pula se nije dala…
Na pustom parkingu pokraj dvorane se za vreme našeg koncerta komotno moglo održati i regionalno takmičenje u kartingu? Iako smo stigli u vreme koje se poklapalo sa dolaskom publike, naš glomazni luksuzni “Neoplan” razbaškario se uzduž i popreko…
-Otišlo je blizu devetsto karata…
Boško Obradović, direktor hale, obazrivo mi je saopštio tu vest. Moj dobri prijatelj je godinama bio u poslu, kao tekstopisac i siva eminencija “Atomskog skloništa”, i znao je štošta o estradnoj sujeti…
U dvorani od četiri hiljade mesta, devetsto gledalaca deluju kao rođaci i verenice na treningu rukometne ekipe. Pula je i inače važila za Nezgodan Grad kad su koncerti u pitanju, i nikom od bendova iz One Zemlje Koju Sam Obećao Da Neću Pomiinjati nije uspevalo da je napuni do kraja…
-Pa ništa… Onda nećemo raditi, i gotovo…
Momak koji mi je preprečio put kad sam se uvređeno uputio niz hol, učinio je to gipkošću koja me je iznenadila. Ima stamenih tipova za koje se kaže da ih je lakše preskočiti nego obići, ovaj je bio od onih koje ne možeš ni preskočiti ni obići, a opet se kretao mačje meko, i pričao bibliotekarski tiho…
-Đorđe? Nemoj nas razočarati… Prevalili smo dug put da te vidimo…
Nosio je riđu bradu, kratak kaput i kariranu košulju, i prateći njegov pogled ugledao sam u prikrajku još nekolicinu Istih Takvih, koji su mi ćutke klimnuli glavama…
-Mi smo rudari iz Labina… Puno te slušamo… Ti si Naš, to znaš? O, sveca mu…
Pišući pesme uvek sam gledao u nebo, čičkao stihove oblacima, pticama i zvezdama, a negde duboko pod zemljom, sa tri planine na leđima, neki Dobri Divovi su slušali pijanu ispovest Vase Ladačkog, žalili za nesretnim Stevom Čenejcem i čekali da Protina Kći promakne lavirintom hodnika, rasipajući latice krina kao dijamante za sobom…
Bio je to jedan od onih koncerata o kojima čak i menadžeri pričaju, seli smo na ivicu bine kad smo otpevali i poslednju stvar, svetla su se popalila, ali niko nije odlazio…
Sledeći put kad smo došli u Pulu, Boško mi je pred nastup vezao šal preko očiju, odveo me do sredtne dvorane, i tamo mi ga smakao svečanim potezom, kao da otkriva spomenik…
-Rekao sam ti da će večeras svi doći?
Održao sam preko sedamdeset koncerata u Beogradu, poštenih dvadesetak u Zagrebu, punio sam Gripe, Čair, Tivoli, u Skoplju pevao pet dana zaredom, prvi na Zetru okačio natpis “Prodato!”, ali sam u tezgaroškim krugovima ipak ostao zapamćen kao Čovek Koji Je Napunio I Pulu…
Rudare Iz Labina nisam našao na tom drugom, mom poslednjem koncertu u Prestonici Istre, bila je gužva, i bilo je previše blještavo za njih, verovatno su se i pomerili iz neke senke kad je svetlo ugašeno, ali u istom času sam ja zakoračio u Svoj Mrak, oprezno pipajući prve metre tajanstvenih tunela na Putu U Središte Publike, i tu smo se zauvek mimoišli…
Malo ko zna kako mrak ume da bude gust kad si ti jedini Osvetljeni?
Bezbroj puta se još planina tmine i tišine navalila na mene, i sumnjam da bi Moja Braća Po Mraku poverovala gde i kad sam sve pomišljao na njih, pa se u to neću ni kleti…
Ali često je plam Onih Dalekih Šibica bio jedino svetlo… A ja ni jednom nisam odustao kad naiđem na Tvrdo…
I ne samo da ih još uvek nisam razočarao… Nego sam se spustio do najdubljeg okna u sebi… I odronio još gomilu zvezda…
