Čujem da postoje zemlje u kojima ima i poštenih menadžera?
OK, predajem se, pretpostavljam da je Disneyland jedna od tih, ali koje su ostale?
Za ovih dvadeset godina sam upoznao najgori šljam koji se valjao Velikom Jugoslavijom.
Cena slave otplaćuje se beskonačnim ratama, a Menadžeri su valjda najskuplja od njih?
U mojoj arhivi o tim tipovima nema puno ličnih podataka, klasifikovani su jedino po tome za koliko me je koji pokrao, sto je proporcionalno vremenu koje je svaki od njih proveo uz mene, pomnoženo uobičajenom tarifom…
A što sam se uopšte i petljao s takvima? Braniću se ćutanjem…
Recimo, ipak, da prva od deset estradnih zapovesti glasi: Ne potpisuj!
U odnosima oko novca se, dakle, sve svodi na Džentlmensku reč. Za razliku od preferansa, za ovu igru je dovoljno i dvoje, ali osedeo sam tražeći još jednog džentlmena s kojim bih odigrao poštenu partiju, dosad ga nisam našao…
Loš trgovac, a dobar čovek, ura, dobitna kombinacija za one sa obrnutim atributima ispred zajedničkih imenica…
Sretao sam tako Stare Vrane, mahere koji su mogli da lažiraju sve, od top-liste do opštinskih izbora, ali i ove Pejdžeraše, provincijske skorojeviče, koji bi se jedne godine još
oduševljavali pokretnim stepenicama i svetlećim reklamama velegrada, da bi sledeće vitlali mobilnim telefonima kroz Knez-Mihailovu, osnivajući kompanije i korporacije…
Klinci popale šibice, suzice zasjaje u očima, pokoja zvezda spusti se kao jo-jo samo da ih takne i blagoslovi, sećam se koncerata na kojima je zlato kipilo sa svih strana, nekih Baš Velikih Koncerata, koji su kao svetionici blistali u tmini ovog vremena kom smo dodeljeni tako malerozno, kao đaci-prvaci najgoroj učiteljici…
A dotle…
Negde dole, daleko ispod nas, ispod pesme i ispod tišine, kao žohari u tunelima pod patosom, sve vreme su unezvereno bauljali smutljivci i prevaranti, otimajući se poput Cigančića pred crkvom za svako prosuto zrnce čarobnog praha…
Mi bismo još lebdeli na odjeku, kao na letećem ćilimu, zagledani u svetla kroz (najčešće) pokisle prozore kombija, a Menadžeri su grozničavo cupkali na prednjem sedištu, nestrpljivi da teglu punu zlatne prašine što pre trampe za još veći auto, i za još svileniju i još ljubičastiju svilenu ljubičastu košulju…
Pa, ne oblače se oni slučajno kao makroi…
Kolege takode žive naplaćujući tuđu ljubav, ljubav publike prema nekome, nekoga prema publici, ljubav prema umetnosti, ljubav prema ljubavi, svejedno, ja nemam pravo da im to prebacujem…
Meni su, naime, svi oni pomagali bez interesa. Samo zato što izuzetno poštuju To Što Radim. Ja sam, eto, taj izuzetak. Na meni su svi večito bili u gubitku, eventualno na pozitivnoj nuli, to im je hvala što su napravili zvezdu od mene? Ni za rođenog brata ne bi uradili to što su radili da ja budem zadovoljan. I redom su za mene obavljali Prljave Poslove. Prljave poslove posle kojih im ostaje Čista Zarada. Sto-dvesto-tristo hiljada, kako kome zapadne? Konvertibilnih. Neoporezovanih. Lakih…
Dosta, bre, hohstapleri…
Meni se svašta može prebaciti, ali ne i to da sejem siromašne menadžere za sobom? Pokažite mi nekog od Mojih Bivših da vozi, na primer, “jugo 55”, ili da nije kupio stan za keš, pa da pomognemo? Ljudi smo, dogovorićemo se, uradićemo začas za čoveka seriju humanitamih koncerata, to bar nije neki problem…
Postojao je i izvesni Mario Štrukla, ne znate ga vi, lokalna jajara, jednom prilikom ustupljen sam mu kao prebijanje ko zna kakvog duga, možda bih sve lakše objasnio da sam ga se odmah setio?
Bilo je to davno, nastupao sam u Bjelovaru, sam, sa gitarom, koncert je bio planiran za Kazalište, više kao recital, ali kad sam se po svom običaju pojavio na licu mesta u minut do osam, moleri su onim čupavim valjcima upravo prelazili tavanicu na već drugi “bis”…
-Renovira se, gospon Đorđe…
Da li će se osušiti do osam, upitah?
Jedan od ljubaznih soboslikara reče da me publika još od sedam i pol čeka ispred sportske dvorane, i da požurim, na sta sam se samo nelagodno protresao…
Bjelovarska hala nije bas Medison Square Garden, nema govora, ali u nju komotno stane blizu dve tisuće (što je i u iljadama tu negde?), definitivno prevelik prostor za Usamljenog Tamburaša…
-Nema teorije da izađem… Dogovorili smo se za pozorište, tristo-četristo ljudi… Ne mogu… Masa bi me linčovala…
U Bjelovaru su me uvek voleli, na stotine njih je žurno ulazilo u dvoranu, samo je Mario žurno izlazio iz iste…
-Fućka mi se, da ti prav velim… Rulja je vidla da si došel… Niko meni ne bu razbil auto ak ti ne nastupiš… A lova je tu, u kesi… Mene ne interesiraš ni ti, ni tvoje pjesmice, ni jednu ti ne znam… Ja lovu nikom ne bum vrnul, i bog… Pa radi kaj znaš…
Sledećih par sati sam pošteno radio To Kaj Znam, koncert je bio odličan, ali po tome ga sigurno ne bih zapamtio? Moji koncerti se nikad nisu razlikovali jedan od drugog po tome da li su odlični, to nikad nije bilo sporno…
Glava me je bolela do zemlje, patrola me je zaustavila na ravnini ispred Bizovca, i dugo smo pričali oslonjeni na plavi milicijski “stojadin”, dok se svitanje nasipalo u rosu kao zlatna kajsijevača u saće rakijskih čašica na svatovskoj tacni…
Onaj pričljiviji pandur, gologlavi, zasukanih rukava, pitao me je kako to da Menadžere niko ne hapsi, kad su već takvi kakvi kažem da su.
Rekoh da su jednog spakovali pred mojim očima. Na Šalati, u Zagrebu. To me je, istina, opasno koštalo, izgubio je u kazinu našu zaradu od jedanaest prepunih koncerata, ali kad bih znao da je to cena, uradio bih još trideset i tri koncerta, nek ide život, samo da uhapse bar još trojicu po mom izboru…
Kretao sam kad je usporio pekarski kamion, Gologlavi je svirnuo u prste i sustigao me sa veknom dvokilašicom koja se još pušila…
-Ponesi da imate bar za doručak. Šta ćeš sad reči ženi? Eh…
Ne znaš ti moju Olju…
Pitaće da li su znali nove pesme, da li je bilo puno, šta sam pevao na kraju, čime počeo? Bogu fala da je tvoj talenat tako blagorodan, ume ona da kaže, pa ostane ponešto i za nas.
Ne mogu oni da nakradu koliko ti možeš da zaradiš…
I dan-danas je tako…
Maria Štruklu nikad više nisam sreo, a možda i jesam, ali se nisam setio da je to on? No, svejedno neću ga zaboraviti ni kad krenem na Poslednju Tezgu, to je sasvim sigurno…
U odnosu na pljačke koje su prethodile i sledile, njegova prevarica mu dođe kao nevraćeni kusur, nešto kao dvaput obračunata šopska salata u nekoj kafani-krajputašici, ali majstor je jedini glasno izrekao nedvosmisleni Menadžerski Manifest, i ja to poštujem…
Svi ovi drugi su bili isto tako nezasiti, pohlepni i zli, ali su lagali do poslednjeg daha, i nadam se da će kupovati lekove za svaku žutu banku koju su oteli ubogim svircima…
Ma, ajde, šta se foliram, od vaspitanja sam ionako imao samo štete u životu? Nadam se, štaviše, da im ni ti lekovi neće pomoći…
