Ne, dvaput sam ga video…
Mada mi je i jednom bilo dovoljno…
Imam nepogrešivi instinkt da i u prepunoj dvorani otkrijem nekog ko me ne voli, u lovačkoj sali u Karađorđevu takvih je doduše bilo više nego na svim koncertima zajedno, ali ja sam iz nekog razloga uočio baš natmurenog Jozu-Brozu?
Ništa lično, dabome…
Sasvim je normalno da klipan sa bradom divljakušom, u somoćankama, sa otkopčanim gonjim dugmetom košulje ne može razgaliti matorog picana u belom odelu, sa kolmovanom kosom i dijamantskom iglom na kravati? Kao kad bi se meni nacrtao neki zelenoglavi rokoš sa zihericom u nozdrvi, u frulicama masnim kao buregdžijska krpa?
Dešava se, kao što rekoh, ima raznog sveta…
Tile je digao svetsku revoluciju samo da bi se uvalio u to belo odelo, a ja sam digao privatnu revoluciju samo da ne izgledam kao moj ćale, on je takvo belo odelo nosio još kao srednjoškolac, to me je užasavalo…
Nema veze…
Izvesno je, uglavnom, da “Računajte na nas” ne bi ni nastala da su naši pogledi imali priliku da se negde sretnu i pre te kobne večeri, ali sticajem okolnosti Josip i ja nismo zalazili na ista mesta…
Napisao sam tako pesmu u dahu, kad je nabačeno “da će se možda i Maršal pojaviti”, i otpevao je nepromišljeno, istog dana, ne pustivši da malo odleži…
Događalo mi se, i pre i kasnije, da ostanem nezadovoljan nekim stihovima, kao u “Iloni” ili u “Lunji”, na primer, ali pesma o kojoj pričam ipak je bila nešto drugo. Ona je privukla ne samo one koji dotle nisu slušali nijednu Balaševićevu ploču, nego i one koji dotle nisu slušali ni-jednu ploču uopšte…
Ispostavilo se da je svima od samog početka bilo jasno da je to veliki promašaj, ali su za svaki slučaj sačekali da prvo Tito malo umre, teškom mukom se uzdržavali još nekih desetak godina, onda pustili da stvar prenoći, pa mi otvoreno skresali u lice…
Eh…
Malo kom je, nažalost, pre nego meni bilo jasno da je to Veliki Promašaj…
Pričam dakako o umetničkom, ili zanatskom kiksu, kako hoćete, jer, prvo i prvo, šta mi je uopšte trebalo da pravim rodoljubivu pesmu? Eto, napipao sam u grudima jeftinu paklicu na kojoj je pisalo “Patriotizam”, i popušio sam to bez veze, da se malo napravim važan pred društvom…
U ime svih nas iz pedeset i neke?
Koja nadobudnost, čoveče?
Svi se mi Javni navučemo, kadtad, i uobrazimo da smo Veliki Proroci, posle je grdna muka skinuti se sa te igle…
Ko je tebe, frajeru, ovlastio da istupaš u ime generacije? Daš Amateru par naslovnih stranica, i tu i tamo ga pustiš nu televiziju, a on odmah ište još i čekić i četiri eksera, da se sam prikuca za krst?
Zatim…
I ono pominjanje partizana & ofanziva bilo je “ispod mere”, što kažu pecaroši? Zna se u kojoj su Partiji povlačeni takvi džokeri, a Igrač mog renomea nije sebi smeo dozvoliti da igra tablić sa šusterskim kalfama…
Ali presudna greška ipak je bilo Ime… Ne Tito kao Tito, nego Ime kao Ime…
Imena savremenika nemaju šta da traže u pesmama koje nameravaju da potraju…
No, bilo mi je dvadeset i četiri, zaboga, kako sam mogao pretpostaviti da će moje pesme nadživeti nekog Besmrtnog?
A upravo to se desilo…
I loše godine projure kao ponoćni autobus, kako bi tek dobre svirnule?
Odrekao sam se Pogrešne Pesme odavno, i pre nego što su je se drugi odrekli, a ljubav prema domovini polako sam prilagodio broju svojih godina, u kom su prva i druga cifra u međuvremenu načinile rokadu…
Onaj kratki period Računanja Na Mene bio je sasvim dovoljan da upoznam talog okupljen oko omladinskih i partijskih organizacija, i da shvatim kakvu sam im uslugu učinio smislivši pesmu kakvu oni nikad ne bi umeli, a kakva im je odavno bila potrebna…
Na sledećem sletu, poslednjem na kom je Joza-Broza istrčao na teren, završna tačka je izvedena uz “Računajte na nas”, ali Crveni Đavoli mi nisu oprostili što sam ih prozreo. Za kaznu su unajmili ljubljansku grupu “Pepel in kri”, da to otpeva umesto mene…
Pesma je bila podobna, a ja Nepodoban, takav preokret sam i zaslužio, sa dotičnom karakteristikom sam poslat i u vojsku, godinu dana kasnije, a zbog nje me, evo, i dan-danas skidaju s programa, nepodobnost je zločin koji ne zastareva…
Eto…
Morao sam malo da se opljujem, očito da nema ko…
Na ove Moje Dušmane se ne mogu osloniti, ne znaju oni, siroti, ni da me kritikuju kako treba…
I na poslednjoj ploči nisu stigli dalje od toga da prepišu imena muzičara, i da mi još jednom zamere što sam onako uvlakački pevao Titu, u martu sedamdeset i osme…
Čujem da kolege nisu? Zašto? Nisu ih zvali?
Ma, godine su prošle pune muka i svima njima, svi su oni stajali mirno dok zbori Tito, da bi posle sve brže i brže letele njihove krampe, samo što se to zataškalo. Ali neću dalje da denunciram, ko mi je uostalom kriv, moje pesme se naprosto duže pamte, šta god da im je tema, u tome je jedini nesporazum…
Savest mi je, znači, čista?
O, koješta. Naravno da nije…
Da su se svi ti bucovi koji mi zameraju na podilaženju i udvoravanju, samo malo spustili ispod površine po kojoj plove, mogli su se pošteno zabaviti sa “Triput sam video Tita”, to je tek nezamisliva ljiga…
I ja sam video Tita Maršala… Legendu tu… Slobodotvorca… Čoveka tog… Druga & borca… Tada sam ja video Tita drugi put…
Ma, što bi rekao Makijaveli, mala Jovana je imala pet meseci, i ja sam bio spreman da napišem i “Triput sam video feldmaršala Geringa”, samo da na dva dana klisnem iz kasame i vidim moju devojčicu i njenu lepu mamu. Majstori su mi obećali da je to samo za potrebe emisije koja obeležava prvu godišnjicu Predsednikove smrti, ali u to vreme smo se obojica još
vrlo dobro prodavali, pa PGP nije propustio penal da izda i taj singl, no, za isti se baš nešto i nisu otimali?
Dosta kasnije stavio sam tačku na trilogiju o Malom Joži, napisavši “Requiem”, iste pirane koje su tu pesmu tad glodale kao “titoističku”, sad je veličaju kao “proročansku”, ali možda je bolje da sačekamo još koju deceniju da je i ostali prevedu na jezik svoje osrednjosti, pa da onda popričamo o njoj?
A da sa ovim “Računajte na nas” raščistimo odmah, jednom zasvagda?
Bilo mi je dvadeset i četiri, kao što rekoh, a to su tako dobre godine da se za njima žali već u dvadeset i petoj. Brinuo sam jedino oko toga da li će sutra izaći novi “Alan Ford”, da li će gospođa Šilićka kuckati u cevi ako opet kasno budem svirao gitaru, i koja će curica zadnja utihnuti svetlo u petospratnici preko puta?
A Zakletva, Tito, i Bitaka Plam? E, pa..
Nisam ja baš svaku pesmu napisao onako kako sam zamislio, ali ne bi bilo fer da se bunim, jer neke su ispale i bolje…
Ova, eto, slučajno nije, omakla se u silnom uzbuđenju zbog nagoveštenog susreta sa prvom stranicom bukvara, sa nečim što za mene i nije bilo čovek, nego pre simbol, nešto kao “Hej Sloveni”, ili zlatom oivičena petokraka na trobojnici koja se diže…
Ne, gospodo, molim da se ovi redovi ubuduće tretiraju kao moj potpis pod svečanom izjavom: Nisam ja bio nikakav Titoista…
A, opet…
Kad bih samo znao da Sve Ono nije bilo slučajno?
I da je zaista provalio fazon kako da četrdeset godina drži sve ove Ludake i Nacionaliste na bezbednom odstojanju od Ljudi?
Postao bih Titoista, istog trena… Pa makar štafetu nosio sam…
Ne, dvaput sam ga video…
Mada mi je i jednom bilo dovoljno…
Imam nepogrešivi instinkt da i u prepunoj dvorani otkrijem nekog ko me ne voli, u lovačkoj sali u Karađorđevu takvih je doduše bilo više nego na svim koncertima zajedno, ali ja sam iz nekog razloga uočio baš natmurenog Jozu-Brozu?
Ništa lično, dabome…
Sasvim je normalno da klipan sa bradom divljakušom, u somoćankama, sa otkopčanim gonjim dugmetom košulje ne može razgaliti matorog picana u belom odelu, sa kolmovanom kosom i dijamantskom iglom na kravati? Kao kad bi se meni nacrtao neki zelenoglavi rokoš sa zihericom u nozdrvi, u frulicama masnim kao buregdžijska krpa?
Dešava se, kao što rekoh, ima raznog sveta…
Tile je digao svetsku revoluciju samo da bi se uvalio u to belo odelo, a ja sam digao privatnu revoluciju samo da ne izgledam kao moj ćale, on je takvo belo odelo nosio još kao srednjoškolac, to me je užasavalo…
Nema veze…
Izvesno je, uglavnom, da “Računajte na nas” ne bi ni nastala da su naši pogledi imali priliku da se negde sretnu i pre te kobne večeri, ali sticajem okolnosti Josip i ja nismo zalazili na ista mesta…
Napisao sam tako pesmu u dahu, kad je nabačeno “da će se možda i Maršal pojaviti”, i otpevao je nepromišljeno, istog dana, ne pustivši da malo odleži…
Događalo mi se, i pre i kasnije, da ostanem nezadovoljan nekim stihovima, kao u “Iloni” ili u “Lunji”, na primer, ali pesma o kojoj pričam ipak je bila nešto drugo. Ona je privukla ne samo one koji dotle nisu slušali nijednu Balaševićevu ploču, nego i one koji dotle nisu slušali ni-jednu ploču uopšte…
Ispostavilo se da je svima od samog početka bilo jasno da je to veliki promašaj, ali su za svaki slučaj sačekali da prvo Tito malo umre, teškom mukom se uzdržavali još nekih desetak godina, onda pustili da stvar prenoći, pa mi otvoreno skresali u lice…
Eh…
Malo kom je, nažalost, pre nego meni bilo jasno da je to Veliki Promašaj…
Pričam dakako o umetničkom, ili zanatskom kiksu, kako hoćete, jer, prvo i prvo, šta mi je uopšte trebalo da pravim rodoljubivu pesmu? Eto, napipao sam u grudima jeftinu paklicu na kojoj je pisalo “Patriotizam”, i popušio sam to bez veze, da se malo napravim važan pred društvom…
U ime svih nas iz pedeset i neke?
Koja nadobudnost, čoveče?
Svi se mi Javni navučemo, kadtad, i uobrazimo da smo Veliki Proroci, posle je grdna muka skinuti se sa te igle…
Ko je tebe, frajeru, ovlastio da istupaš u ime generacije? Daš Amateru par naslovnih stranica, i tu i tamo ga pustiš nu televiziju, a on odmah ište još i čekić i četiri eksera, da se sam prikuca za krst?
Zatim…
I ono pominjanje partizana & ofanziva bilo je “ispod mere”, što kažu pecaroši? Zna se u kojoj su Partiji povlačeni takvi džokeri, a Igrač mog renomea nije sebi smeo dozvoliti da igra tablić sa šusterskim kalfama…
Ali presudna greška ipak je bilo Ime… Ne Tito kao Tito, nego Ime kao Ime…
Imena savremenika nemaju šta da traže u pesmama koje nameravaju da potraju…
No, bilo mi je dvadeset i četiri, zaboga, kako sam mogao pretpostaviti da će moje pesme nadživeti nekog Besmrtnog?
A upravo to se desilo…
I loše godine projure kao ponoćni autobus, kako bi tek dobre svirnule?
Odrekao sam se Pogrešne Pesme odavno, i pre nego što su je se drugi odrekli, a ljubav prema domovini polako sam prilagodio broju svojih godina, u kom su prva i druga cifra u međuvremenu načinile rokadu…
Onaj kratki period Računanja Na Mene bio je sasvim dovoljan da upoznam talog okupljen oko omladinskih i partijskih organizacija, i da shvatim kakvu sam im uslugu učinio smislivši pesmu kakvu oni nikad ne bi umeli, a kakva im je odavno bila potrebna…
Na sledećem sletu, poslednjem na kom je Joza-Broza istrčao na teren, završna tačka je izvedena uz “Računajte na nas”, ali Crveni Đavoli mi nisu oprostili što sam ih prozreo. Za kaznu su unajmili ljubljansku grupu “Pepel in kri”, da to otpeva umesto mene…
Pesma je bila podobna, a ja Nepodoban, takav preokret sam i zaslužio, sa dotičnom karakteristikom sam poslat i u vojsku, godinu dana kasnije, a zbog nje me, evo, i dan-danas skidaju s programa, nepodobnost je zločin koji ne zastareva…
Eto…
Morao sam malo da se opljujem, očito da nema ko…
Na ove Moje Dušmane se ne mogu osloniti, ne znaju oni, siroti, ni da me kritikuju kako treba…
I na poslednjoj ploči nisu stigli dalje od toga da prepišu imena muzičara, i da mi još jednom zamere što sam onako uvlakački pevao Titu, u martu sedamdeset i osme…
Čujem da kolege nisu? Zašto? Nisu ih zvali?
Ma, godine su prošle pune muka i svima njima, svi su oni stajali mirno dok zbori Tito, da bi posle sve brže i brže letele njihove krampe, samo što se to zataškalo. Ali neću dalje da denunciram, ko mi je uostalom kriv, moje pesme se naprosto duže pamte, šta god da im je tema, u tome je jedini nesporazum…
Savest mi je, znači, čista?
O, koješta. Naravno da nije…
Da su se svi ti bucovi koji mi zameraju na podilaženju i udvoravanju, samo malo spustili ispod površine po kojoj plove, mogli su se pošteno zabaviti sa “Triput sam video Tita”, to je tek nezamisliva ljiga…
I ja sam video Tita Maršala… Legendu tu… Slobodotvorca… Čoveka tog… Druga & borca… Tada sam ja video Tita drugi put…
Ma, što bi rekao Makijaveli, mala Jovana je imala pet meseci, i ja sam bio spreman da napišem i “Triput sam video feldmaršala Geringa”, samo da na dva dana klisnem iz kasame i vidim moju devojčicu i njenu lepu mamu. Majstori su mi obećali da je to samo za potrebe emisije koja obeležava prvu godišnjicu Predsednikove smrti, ali u to vreme smo se obojica još
vrlo dobro prodavali, pa PGP nije propustio penal da izda i taj singl, no, za isti se baš nešto i nisu otimali?
Dosta kasnije stavio sam tačku na trilogiju o Malom Joži, napisavši “Requiem”, iste pirane koje su tu pesmu tad glodale kao “titoističku”, sad je veličaju kao “proročansku”, ali možda je bolje da sačekamo još koju deceniju da je i ostali prevedu na jezik svoje osrednjosti, pa da onda popričamo o njoj?
A da sa ovim “Računajte na nas” raščistimo odmah, jednom zasvagda?
Bilo mi je dvadeset i četiri, kao što rekoh, a to su tako dobre godine da se za njima žali već u dvadeset i petoj. Brinuo sam jedino oko toga da li će sutra izaći novi “Alan Ford”, da li će gospođa Šilićka kuckati u cevi ako opet kasno budem svirao gitaru, i koja će curica zadnja utihnuti svetlo u petospratnici preko puta?
A Zakletva, Tito, i Bitaka Plam? E, pa..
Nisam ja baš svaku pesmu napisao onako kako sam zamislio, ali ne bi bilo fer da se bunim, jer neke su ispale i bolje…
Ova, eto, slučajno nije, omakla se u silnom uzbuđenju zbog nagoveštenog susreta sa prvom stranicom bukvara, sa nečim što za mene i nije bilo čovek, nego pre simbol, nešto kao “Hej Sloveni”, ili zlatom oivičena petokraka na trobojnici koja se diže…
Ne, gospodo, molim da se ovi redovi ubuduće tretiraju kao moj potpis pod svečanom izjavom: Nisam ja bio nikakav Titoista…
A, opet…
Kad bih samo znao da Sve Ono nije bilo slučajno?
I da je zaista provalio fazon kako da četrdeset godina drži sve ove Ludake i Nacionaliste na bezbednom odstojanju od Ljudi?
Postao bih Titoista, istog trena… Pa makar štafetu nosio sam…
