Jesi ili nisi?
I gotovo…
Prelistao sam silne knjige nadajući se da će Tajna samo zasjati među stranicama, kao presovani listak staniola, prelistao sam zatim silne oblake, grickajući onu sladunjavu travku koja raste jedino u podnožju Mladosti, slušao sam šta zbore Pametni, poturao ogledalce pred
Opsenare, loveći Rešenje u njihovim obrnutim likovima, a onda sam preplivao čak na drugu obalu Čekanja, i tek otud video da su crkve mudrosti ostale tamo odakle dolazim…
Srećom njihovi vrhovi dizali su se iznad šume vremena dovoljno visoko da se po njima dalje orijentišem…
Godinama sam Mudrace lakomisleno tražio po izgledu, po dugim noktima ili sedim bradama, a oni su mi, prerušeni u piljarice i kočijaše, još odavno negde usput došapnuli tri najveće mudrosti sveta…
Samo da smo mi živi i zdravi… Sve u svoje vreme…
Jesi ili nisi?
Ponekad je najteže uraditi nešto Lako, i najkomplikovanije shvatiti nešto Jednostavno? Precenio sam Život kao što precenjujem sve i svakog, i neki misle da se nepotrebno rasipam plaćajući prevelike cene na sve strane, ali ne radim to samo zato što sam Veliki Troškadžija…
Ne, ne uvek…
Ljude katkad precenjujem i zato što me je sramota da imam posla samo sa Jeftinima…
Svet je prepun tipova koji će me uništiti čim ugrabe jedno slobodno popodne…
Po ispovedaonicama lokalnih bifea poveravaju se kako su baš oni napravili Zvezdu od mene, i upomo se pogrešno zamajavaju tezom otkud baš oni, umesto otkud baš od mene? U protivnom bi se dosad verovatno zapitali kako onda nisu napravili Zvezdu i od još ponekog, kad je to tako prosto?
Ma…
Imam averziju prema znacima navoda, ali uz ovo “zvezda” ću zaista početi da ih koristim, da ponovo ne budem pogrešno shvaćen…
Oni Koji Nisu Zvezde, naime, uvek najbolje znaju šta bi radili da su Zvezde, ali Prave Zvezde ne misle o tome da li su zvezde ili nisu, pa i ne rade ono što od Zvezda očekuju Oni Koji Nisu Zvezde. Znači, ispada da Zvezde koje rade ono što bi i Oni Koji Nisu Zvezde radili da su Zvezde, i nisu Prave Zvezde?
Eto…
Rekoh ja da je konfuzno do vrtoglavice? A naprosto jesi ili nisi?
I tu nema spasa…
Neki tip sa radija je, recimo, sedamdeset i sedme dvaput za redom pustio “Razdeljak” u svojoj emisiji koja je išla četvrtkom pre podne, i da toga nije bilo, hor Neprocenjivih Pokislih Klinaca ne bi mi desetak godina kasnije otpevao “Protinu kći”, šapatom, kao uspavanku, stotine milja dalje, pred grozomornim hotelom “Bonavia”?
Hm?
Čisto sumnjam?
Probaj da zaustaviš izvor kamenčićem, pljucnuće ga kao košticu, naguraj pred njega stene i gromade pa će ih zaobići, izbiće drugde, gde mu se najmanje nadaš, zagolicaće tabane brda, podvući se kroz korenje planine, opipaće uzduž i popreko debele zidove Tame, sve dok pred njim najzad ne zatreperi onaj Svitac Svetlosti za kojim je toliko tragao…
Nema izvora koji nije izbio… Ako ne izbiješ, znači da nisi…
Za izvore to pravilo naročito važi…
Ljudi iz Medija duvaju Zvezde kao balone, to je neosporno, ali Naduvani Baloni dižu se samo onoliko, i samo dotle, dok ih neko od dole gurka vrhovima prstiju. Poneki balon se otrgne i odleti put oblaka, i Duvači Balona tad besno trčkaju pod njim, zalud pokušavajući da ga
domaše, i zlobno mu priželjkuju da se bar natakne na neki gromobran kad im je već tako drsko izmakao…
Ali nemaju pravo. To nikad i nije bio njihov, Naduvani Balon…
I deca znaju da se do neba ne dižu Naduvani, nego samo oni baloni koji su napunjeni nekom posebnom hemijom? A Hemija upravo i jeste sve ovo o čemu pokušavam da pričam…
Novinare sam sretao i dobre i loše, ne kažem, i nisam toliko prost da u Dobre svrstavam samo one koji su me hvalili…
Medu onima koji su dobro pisali o meni, bilo je, na žalost, više Loših nego Dobrih…
Dobrih je bilo taman toliko da naglase koliko je Loših, ali ni zbog njih nisam počeo da sakupljam isečke…
Neki me vole, neki osporavaju, ali to niti usporava moj jedrenjak, niti mu dodaje vetra…
Jesi ili nisi, odavno mi je poznato…
I sumnjam da posle svih ovih godina postoji još ponešto što bih o sebi saznao od nekog drugog?
“Panta rei” nije obećavao ništa dobro…
Na prethodnom talasu srebrila se pena silovitog “Bezdana”, a još nikom na svetu kritičari nisu pohvalili dva albuma zaredom…
Imala je ta ploča i drugih mana, ali ja tako nešto u decembru osamdeset i sedme nisam ni slutio. Uradio sam je najpoštenije što sam znao, želeo sam da se po nečemu razlikuje od prethodne, i dao sam muzičarima sva ovlaštenja oko aranžmana, nadajući se da ću time malo pomeriti pesme od Onog Stereotipnog Balaševića…
Ali pomerio sam ih jedino od publike… Sto je već potpuno druga priča…
Omot se nametnuo kao crn, sa plavim prugama koje su simbolizovale da “sve teče”, to je bila jedina improvizacija u čitavom projektu, ali i zlo predskazanje, u to i danas verujem…
Moj Ćale je bio Veliki Putnik, i puno smo se mimoilazili po životu…
Pamtim ga po porukama koje mi je ostavljao pred polazak, po raznobojnim ceduljicama sa instrukcijama o zalivanju cveća ili uplati lota, to su bili najsigurniji tragovi da je navraćao kući…
Pao je u komu onog dana kad se prvi “Panta rei” pojavio u prodaji, ne ostavivši mi cedulju šta da radim. Iz bolnice u Frankfurtu su nam javljali da je sve moguće, i ja sam vračao time što nisam otkazivao Beogradske Novogodišnje Koncerte, ali mi se onaj zloslutni crni omot stalno priviđao, kao umrlica u izlogu knjižare…
Sedamnaest dana je moj stari tražio izlaz iz besvesti, aili ga je pronašao na pogrešnoj strani, kao i većina onih koji zalutaju…
Umro je kad sam već polazio u Beograd, Olja me je sustigla pod kapijom ćutke mi oduzevši kofer sa gitarom iz ruke, a prijatelji iz “Sava centra” sačekivali su te večeri publiku pred dvoranom, nije bilo vremena da se odlaganje koncerta objavi u štampi ili na radiju…
I onda je izašao Prikaz Ploče u novinama. Ciničan. Zlonameran i podsmešljiv…
Tuđe rečenice ne pamtim ni izbliza tako dobro kao svoje, one obično samo s vrata zavire u moju glavu, i odmah im je jasno da nisu za društvo koje se okuplja u tom bircuzu. No čitavi pasusi pomenutog članka vraćali su mi se danima, kao refren. Ne želim da pričam o niskim udarcima. svi boksujemo u istoj kategoriji, pa se dogodi i da se mali tuku sa velikima, i da se neko propne na vrhove prstiju, pa opet onog drugog odvali daleko ispod pojasa, imao sam već takvih mečeva…
U jednom frapantno sličnom trenutku mog života slično su opljuvali i “Odlazi cirkus”…
Kapetan mi je muški uručio telegram i ono crno presvučeno dugme, koje ubuduće moram nositi na vidnom mestu na uniformi, da bi drugovi znali da sam pretrpio gubitak u najuzoj porodici…
Mamu sam poslednji put video kako viri kao misić kroz odškrinuta vrata hirurgije, jednom rukom je prikrivala da nedostaju dva gornja dugmeta na otrcanoj bolničkoj spavaćici, a drugom mi mahnula brižno, kao da ću ja sutra biti operisan Od Ko Zna Čega…
Kažnjen sam da je se takve sećam…
Tramvaji su tumarali kroz magleno Travno pokušavajući da nađu put do mosta, lako sam ih mogao uputiti, ali niko nije dizao pogled ka svetlarniku hodniku kasarne…
– Da, to je novi Balasević, dragi slušatelji, a stari, lažni razočarenjak u život. Sve što valja na ovoj ploči lagano bi stalo na jedan singl…
Da, bio bi to sasvim solidan singl…
Vasa Ladački. Ostaje mi to što se volimo. Život je more. Mirka. Menuet. Odlazi cirkus…
Iskustvo ne vredi puno, to iz iskustva znam. Ono što sam već doživeo sa “Ctrkusom” nije mi pomoglo da nakon sedam godina lakše prebrodim “Panta rei”. Osamdeset i osma je za mene počela prilično jadno, i iz svih navedenih razloga dobro sam zapamtio ime ispod onog teksta, nadajući se da ćemo se kad-tad sresti.
Doslednost dotičnog Novinara trajala je tačno godinu dana, kao i sva kvarljiva roba…
“Tri posleratna druga” su kroz sve novine prošla nadmoćno, rumeni, ludi i zagrljeni, kao pijani seoski momci na onoj lepoj Predićevoj slici…
Padao je krupan sneg kad se Ono Ime javilo telefonom, i ja sam poslovno ugovorio intervju, ne otkrivajući da znam o kome se radi…
Rekao je da će me čekati ispred redakcije, krenuo sam ranije, što nije moj običaj, i Olja je žurno ogrnula kaput, prepoznavši mister Hajda pod mojim kačketom…
Kej je bio pust, razduvavši poljupcem maslačak pahulja sa njene kose, pomislio sam kako neoprostivo dugo nismo šetali tu, i Novinar odjednom nije bio tako važan kao maločas…
A onda je za sekund postao totalno nevažan, otopio se brže nego tihi snežni padobranci koji su nesretno upadali u Dunav…
Iz sumraka je izronila zdepasta figura koja se batrgala po lapavici, i bubuljičavi klinac sa debelim cvikerima, i štrikanom zelenom kapom sa velikom gombom, zavirio nam je u lica čkiljavo, kao krtica…
-Izvinite… Ali malo ste poranili…
Bože, kako ga sve nisam zamišljao? Kao nekog koga ću udariti? Kao nekog ko bi mi mogao vratiti? Kao nekog razložnog? Nekog ko će možda i argumentovati sve što je napisao?
A, ono…
Patuljak sa zelenom štrikanom kapom, mali zli čarobnjak iz Oza, prepadnut i beznačajan izvan tvrđave svojili stubaca…
Pogledao sam Olju sažaljivo, laknulo joj je kad je videla da se doktor Džekil vratio kući, i povukla me pomirljivo prema autu…
-Mila? Nemoj mi reći da je ovo On?
Krtica je unezvereno njuškala levo desno, drhtao je kao da je došao po autogram, nije mu bilo jasno čemu se čudimo…
-Molim? Da, ja sam vas zvao telefonom… Ne vidim u čemu je nesporazum?
Sve manje se piše o meni, i sve manje ja to čitam, ali uvek ima dežurnih prijatelja koji sačuvaju neki članak u kom sam pomenut, posebno ako sam pomenut po zlu…
Sujetan sam i nesiguran u ono što radim, ali čujem da su to neizbežni začini kad se kuva umetnost, ola-la, do kraja će se još indirektno ustanoviti da zaista imam neke dalje veze s umetnošću?
Uvežbao sam, uglavnom da dobre kritike primam kao nešto normalno, a loše kao nesto lično, i niko ne mora da me podseća da ne treba ni da se dičim ni da se jedim zbog toga…
Sve to ionako pišu Dečaci U Štrikanim Zelenim Kapama Sa Velikom Gombom… A ti burazere moj, jesi ili nisi…
To ni Bog više ne može promeniti…
