Te godine je predsednik žirija Opatijskog festivala bio Angelo Vlatković, Poslednji Novosadski Gospodin…
Festivale je prenosila svemoćna televizija, oko njih su se okupljali svi mogući Terminatori Dnevnica & Putnih Troškova, i danas ni izbliza nema te koncentracije publiciteta na jednom mestu, čak ni kad su u pitanju kongresi vladajuće partije…
Angelo me je pozvao na dogovor, on se zbog problema sa venama i po lavirintu radijskih hodnika kretao u kariranim zepama, a zbog iskustva sa ljudima svima se obraćao u rukavicama, tako da je sve teklo tapacirano, u pola glasa, taman na nivou mojih vokalnih sposobnosti, rekli bi zlobnici…
Naivni, među kojima sam i ja do tog časa bio, misle da se pesme za festivale biraju iz roze koverata koji pristignu poštom? Sedeli smo u režiji u kojoj se inače snimaju radio drame na rumunskom jeziku, Angelo je odslušao moje pesme sa nepotkupljivim izrazom lica, da bi mi na kraju surovo prepustio da sam odaberem jednu za “slobodne forme”…
-Ti ćeš sledećih par godina biti glavni… Ako budes pametan, lafe… Za dalje ne znam…
Ali, sa ovim što imaš u fioci, možeš biti miran… Javi mi šta si odlucio…
Odlučio sam da to bude pesmica o prvoj ljubavi, durska baladica koja je utihnula larmu na mnogim žurkama gde su se dežumi trubaduri prevarili da i meni ponude da odsviram nešto. “Razdeljak” se i nakon mog odlaska iz “Žetve” vrteo besomučno, kao reklama za omekšivač rublja, i neka budala bi brže-bolje snimila i sledeći tango, ali ovde nije reč o nekoj, nego o jednoj sasvim određenoj budali…
Po propozicijama, aranžman se pravio za revijski sastav, a oko tog stada lasom je mahao neizbežni Producent, veliki lovac na procente, koji je obećao da će se striktno držati demo- snimka koji mu je doturen. No, iste te večeri, kad sam natakao slušalice da nasnimim i vokal, posumnjao sam da je taj tip profesionalno obučen da me šokira?
-Sta je ovo? Orkestar vatrogasnog doma iz Srpske Crnje?
Nije znao šta da odgovori, bila je prijatna promena videti njega zbunjenog. Najčešće je nailazio na očajnike, još češće očajnice, koje bi spuštale pogled i podizale suknju samo da bi pevale na radiju, i ludak koji je odbijao da dovrši snimak koji sutra mora biti u Zagrebu, nije mu išao u glavu?
-Znate, Đorđe… To je jedna fraza koja je dosad ponovljena hiljadu puta.
-Super… Ali neće se hiljadu i prvi put ponoviti baš u mojoj pesmi… Jednostavno sam se okrenuo i otišao, oni koji me poznaju znaju da ne lažem…
Producent je slegao ramenima i korigovao listu putnika za Opatiju, ali Angelo me je na vreme pronašao kod Cileta i Dukija, koji su sa ostalim “Neoplantima” tad tezgarili u “Parku”, snimili smo pesmu za manje od dva sata, i u ponoć već predali traku vozaču “Niš expressa”…
Bili smo ubeđeni da ćemo prvom prilikom napraviti Pravu Verziju, ali sad je već pomalo kasno, bojim se…
Sedamnaestog marta hiljadu devetsto devedeset i šeste, pesmica o prvoj ljubavi postala je punoletna…
I više nije pod mojim starateljstvom…
U Opatiji su nam se obradovali kao vodoinstalaterima na Badnje veče…
Urednik “Jugotona”, gospon Kundić, rekao mi je da je pjesma potpuni promašaj, ali da će je oni ipak objaviti, u nadi da ću ja kad-tad ponoviti “Razdeljak”…
Usput su odsekli uvod pesme o Kristiforu Kolumbu, i malo skratili naslove koje sam ambiciozno odredio. Duhovitost na koju sam računao je očito izostala, objasnili su mi…
Anton Marti, zatim, prosečni režiser sa natprosečnim imidžom, histerisao je na probi zbog toga što ja držim gitaru, a ne sviram, i što Knez svira gitaru, a ona se ne čuje, i tako redom…
-Najgori ancambl, najgori pecma, najgori cve… A mene pravi najvise problemi…
Devojka koja je pevala sa nama patila je od treme, koja na sceni može da te učini glupljim nego otkopčan šlic, i kad sam primetio da suze odranjaju grumenje kreona sa njenih trepavica, morao sam da obuzdam sinjor Tonija, ništa strašno, sretao sam i veće mangupe…
-Psst! Ti ci tu da clika! Ne da prica o pecma! Camo da clika! Dobro?
Nakon mog huliganskog istupa, do glavne večeri više niko nije komunicirao s nama. Kiša je padala kao da su se oblaci ugovorom obavezali da će svu kišu iskipovati pod Učkom pre nego što se vrate nad more, i ja sam birao najgušće palme ne bih li svoju ispasanu košulju i bele patike što svečanije sproveo do dvorane…
-Gde je tebi odelo? Ne misliš valjda ovako na scenu? Jovan Rica Ristić u svojim šarenim prslucima godinama služi kao test za kolor na televizorima, ali ako je pošten kao što mislim da jeste, setiće se da je kao režiser zadužen za “iza scene”, te večeri nosio čak i besramnu leptir mašnu…
-Tu mi je… Na ofingeru… Nisam hteo da pokisne…Sad ću se presvući…
Nastupali smo pod rednim brojem jedanaest, i tek kad se deseta, Verica Ristevska, sa olakšanjem strunila niz stepenice, moje patike su šmugnule na scenu, kao dva bela vragolasta šteneta…
-Šta? E pa, platićeš mi za ovo!
Jedino mi je Oliver iza scene kasnije priznao da mu je krivo što i on ne nastupa tako, što mu nisam zaboravio, Oliver je tad već bio velika zvezda, a bio sam i ja, među nama budi rečeno, samo što javnost to još nije uspela da sazna?
Ali je bila na dobrom putu…
Sutradan se voz oko ponoći zaustavio na zagrebačkom kolodvoru, kroz prozor smo kupovali “koktu” i sutrašnji “Večernjak”…
“Traperice u kristalnoj dvorani…” Oh! Skandal?
Nikad nisam skupljao isečke iz novina, ali taj mi ne bi bio na odmet? Dečko sa gitarom pod miškom, sam pod ogromnim kristalnim lusterom, na prvoj stranici, važniji od sporta, politike, kriminala i vremenske prognoze…
Pametni ljudi su već sve rekli o Prvim Koracima, i na Zemlji i na Mesecu, i teško da bih ja tu išta mogao da dodam?
Jedino, možda, da tim koracima nikako ne smeš zakoračiti Od Sebe? No, to se verovatno podrazumeva? To i nije neka mudrost…
Đorđe Balašević: Biografija
Početak glazbene karijere
Balašević se priključio skupini “Žetva” iz Novog Sada i s njima snimio singl “U razdeljak te ljubim” koji je prodan u 180.000 primjeraka, veliki uspjeh za tadašnji jugoslavenski status. 1978. godine napušta skupinu “Žetva” i osniva vlastitu, nazvanu “Rani mraz”. Skupina je prvi puta nastupila u Opatiji 1978. godine s pjesmom “Moja prva ljubav”. Tada se skupini priključio Bora Ðordević, kasnije poznatiji pod nadimkom “Bora Čorba” koji je nakon nekoliko mjeseci napustio skupinu i osnovao vlastitu, (Riblja čorba).
1979. godine osvaja prvo mjesto na splitskom festivalu s pjesmom “Panonski mornar”. Tada je počelo Balaševicevo razdoblje. 1980. godine morao je odslužiti vojni rok pa nije imao vremena za glazbu, ali uspio je napisati tekst za pjesmu Zdravka Čolića i Srebrnih krila.
Samostalna karijera
Prvi album izdao je iste godine i nazvao ga Pub za kojeg je dobio mnoge pohvale. Krenuo je na samostalnu turneju Jugoslavijom i održao koncert u Beogradu, koji mu je označio uspješnu samostalnu karijeru sljedećih godina. Sljedeća dva albuma doživjela su velike uspjehe i “gurnule” Balaševica ka slavi. Proglašen je odličnim tekstopiscem i izvođačem. Album Bezdan iz 1986. godine donio mu je mnogo nagrada i dobio je velike pohvale.
Ratne godine i nakon njih
Početkom rata, Balašević je prekinuo suradnju s hrvatskim kantautorom Elvisom Stanićem. Za vrijeme rata objavljuje album Jedan od onih života s pjesmama zbog kojih biva prešutno zabranjen na većini radio stanica. U pjesmi “Krivi smo mi” izravno napada sve tadašnje vođe rata, a pjesmu “Čovek sa mesecom u očima” posvećuje par godina prije palom Vukovaru. Nakon rata objavljuje album Naposletku.
Sa svojim albumom Devedesete Balašević ismijava srpskog vođu u ratu Slobodana Miloševića pjesmom “Legenda o Gedi Gluperdi”, a pjesmom “Devedesete” ismijava nove “vođe” i njihovu politiku.
Nakon ta dva albuma, izdaje još dva albuma, Dnevnik starog momka, te Rani mraz. Svira i dan danas, održava poveće koncerte, a sudjeluje i na humanitarnim koncertima.
Sa skupinom “Rani mraz” izveo je dvije najpopularnije pjesme poput “Priča o Vasi Ladačkom” i “Život je more”. 1982. godine napušta skupinu “Rani mraz” i počinje samostalnu pjevačku karijeru.
