Udovica legendarnog glumca Mirjana Vuisić poklonila je njegove nepoznate rukopise Udruženja za kulturu, umjetnost i međunarodno saradnju ‘Adligatu’.
Nepoznati do sada i neobjavljeni rukopisi glumca Pavla Vuisića darivali su na pomeđu rukopisima glumačkog velikina kojeg su svjetski kritičari upoređivali sa Žanom Gabenom, nalazi se scenario za igrani film ‘Sreća se smeška kiselo’ napisao u septembru 1959 godine, kojim je Pavle bio zadovoljan.
Tu su i scenario za dječju filmsku priču “Nikad više”, koji je napisao 1961, i Vuisićeva kratka priča “Jednom u zoru”, u kojoj šarani razgovaraju među sobom.
Kako Mirjana Vuisić za ‘Novosti’ ističe njegova udovica darodavac ovog poklona. Pavle je bio genije i sve je dotako i radio vrhunski.
– Pored prava, upisao je i svetsku književnost. Njegovo interesovanje za literaturu bilo je, dakle, duboko i ozbiljno. Međutim, on je imao težak jezik, i shvatio je da je pisanje opasnije, da mu se neće tako lako praštati njegova iskrenost i karakter kao što će mu se praštati u glumi. Nije mnogo pisao. Pisao je najviše na početku svoje karijere, i još se sećam te zagrejanosti za prvi scenario… Bio je ubeđen da je veoma dobro to uradio. Želeli smo da se po njemu snimi film, ali nismo uspeli, i to je palo u zaborav.
Dok je scenario za igrani film i kratku priču po Pavlovom diktatu na mašini otkucala upravo Mirjana drugi je ispisao svojom rukom u svesci na čijem s epočetku nalazi dnevnik života s njim.
“Uz moj bračni dnevnik koji sam poklonila, a koji je on koristio za pisanje drugog scenarija, Pavle je napisao belešku koja se tu i sad nalazi, u kojoj kaže: “Ovaj dnevnik moje žene neka bude ogledalo naše bračne sreće…”
Ali “Adligat” ima zabranu objavljivanja ovih tekstova za moga života – kaže Mirjana, ističući da je često kucala tekstove koje joj je Pavle diktirao, i da je bila presrećna kada je počinjao da piše. Međutim, mnogo puta je i bacao sve što napiše, a ona je to pokušavala da spase od njega samog.
“Jednom, kad nam je pobegao voz na stanici, napisao je dve pesme. Uvek je pisao o nekim sitnicama, recimo o jagodama koje sam mu poklonila, a nije hteo da ih jede. Sve ovo od njegovih rukopisa skupljeno je tako da on ne dođe do toga, jer bi uništio ono što je napisao. Ali pisanje je oduvek i do kraja bilo značajno u njegovom životu”, kaže Mirjana.
