Po okončanju studija žurnalistike želela sam, naravno, da radim u struci. U velikim novinskim kućama finansijska situacija nije bila sjajna, pa ipak, bila sam prinuđena da bar odstažiram u jednoj od njih. Mesecima sam čekala isplatu honorara i sve vreme morala sam da živim na “roditeljskim jaslama” ali, na sreću, i mama i tata imali su razumevanja za nepovoljnu materijalnu situaciju u mojoj “matičnoj kući” i bez mnogo prigovora i dalje su me vukli na svojoj grbači.
Učila sam kako se u praksi rade vesti, reportaže, intervjui i sve mi se to činilo božanstvenim. Smatrala sam se povla-šćenom i srećnom što radim upravo ono što volim.
Priznajem, u učenju “zanata” sve mi je išlo naruku: stariji kolega s posla, čika Steva čiji sam rad izuzetno cenila, ponudio se da me podučava tajnama posla i ja sam, naravno, koristila svaku priliku da ponešto saznam od njega, dok je moj urednik smatrao da sam talentovana i da će uskoro “biti nešto” od mene. Većina mladih misli da novinarski posao nije težak, dovoljno je kupiti diktafon i fotoaparat, zašiljiti olovku i nabacati informacije na ekran ili na papir. E, nije tako! Potrebno je i kreativnost, zatim solidno baratanje jezikom, pristojno opšte obrazovanje kao i komunikativnost.
“Vezivno tkivo”
Kada sam prvi put samostalno napisala tekst ”za novine”, a bio je na temu ekumenizma, tresla sam se kao prut iščkujući šta će mi reći redaktorka. Gospođa Marić je bila poznata kao stroga žena, bez dlake na jeziku, i mnogi su, nakon što im je skresala u brk šta misli o njihovom radu, završili karijeru pre nego što su je započeli. Na moju sreću, Marićeva me je pozvala i, mada škrta na pohvalama, izgovorila je najlepše reći koje su se u mom uhu pretvarale u muziku:
– Božidarka, napisali ste sasvim pristojan tekst. Potrebno je da još malo savladate ”vezivno tkivo”, dakle, da bolje povezujete delove u celinu i mislim da na vašim tekstovima za mene više neće biti posla.
Izletela sam iz njene kancelarije uzbuđena kao da sam upravo dobila Pulicerovu nagradu. Odvukla sam svog mentora čika Stevu na piće u obližnji kafić prepričavajući mu po deseti put svoj prvi susret s ozloglašenom Marićevom.
– De, de, dete moje, lepo sam ti rekao da imaš ”štofa” za ovaj posao. Ali za sve što radiš, da bi radila dobro, potrebna je praksa. Tek kada napišeš svoj stoti tekst, znaćeš tačno kakve su tvoje mogućnosti. Ali veoma je važno da ne zapostaviš čitanje zarad pisanja jer, ne zaboravi, usavršavanje je od presudnog značaja u našem poslu.
Čika Steva me je hrabrio u negovanju duge, ”andrićevske” rečenice kojoj sam bila sklona iako ona nije baš primerena novinarskom jeziku koji zahteva pre svega kratku, jasnu, logičnu informaciju. Ipak, pronašla sam žanr koji mi je odgovarao i u kojem sam mogla da koristim ”svoj stil”, kako sam ga u to vreme pretenciozno nazivala.
Naime, pošto sam se već oprobala u pisanju reportaža, urednik Momir me je obradovao sijasetom pohvala izrečenih u dahu: te zanimljivo, te vrhunski napisano, dostojno profesionalca, te imam odličan smisao za uočavanje detalja i njihovu implementaciju na pravo mesto… Slušala sam ga kao očarana, gotovo nisam treptala i samo sam želela da nikada ne prestane. Pohvale su toliko godile mojoj taštini da sam počela da se ponašam kao zvezda. Dolazila sam na posao kada sam htela, zadržavala se koliko sam htela, sve mlade kolege trudile su se da mi budu na usluzi ukoliko mi nešto zatreba – jednom rečju, sve je bilo savršeno osim… mog privatnog života koji gotovo da nisam imala. Naprosto, niko mi se nije dopadao a nisam htela da budem u vezi po svaku cenu.
Ili ču imati pravog momka ili nikakvog. Tačka.
Zbog nedostatka dešavanja na privatnom planu posao nisam zapostavljala, naprotiv. Odlazila sam na teren udaljen i dvesta kilometara ukoliko bih nanjušila dobru priču i, uporna kakva sam oduvek bila, uspevala sam da odradim gotovo svaku temu. Na prste jedne ruke mogu da nabrojim koliko sam se puta vratila neobavljenog posla.
Urednici su cenili moju snalažljivost pa sam, bogami, to počela da osećam i u novčaniku. A kada se zadovoljstvu onim što čovek radi pridruži i novac, motivacija više ne predstavlja nikakav problem. Posle dve godine honorarisanja primljena sam u stalni radni odnos iako sam planirala da se uskoro pridružim nekom mladom timu punom entuzijazma u jednoj od uspešnih privatnih izdavačkih kuća.
“Aždaje” od momaka
– Bobo, imam zadatak za tebe. Ne znam kako ćeš do njih doći, ali ti ćeš umeti da se snađeš. Hoću reportažu o elitnoj padobranskoj jedinici pri vojsci. Sve što znam jeste to da su na nekakvim pripremama u Somboru, uzmi auto i za dva dana hoću da tekst bude na mom stolu – izverglao je Momir čim je krajičkom oka primetio da ulazim u desk.
– Šta tačno hoćeš? – upitala sam za svaki slučaj.
– Sve što možeš da dobiješ.
Dobro, šta je tu je, zadatak je zadatak i moram ga odraditi. Uzela sam staru ”škodu” i krenula. Već na izlazu iz grada iz nevezuše je motor prestao da radi i nikako nisam uspela da ga pokrenem. Nisam imala vremena da se bakćem šlep-službom, pozvala sam mobilnim Momira, rekla mu da pošalje nekoga po auto i zaustavila prvi autobus.
Već oko podneva iskrcala sam se u Konjevićevom gradu, malo prošetala po centru, popila kafu i zaustavila taksi da me odbaci do kasarne u kojoj prebivaju ”plavci”.
Trebalo je mnogo ubeđivanja i moljakanja, u čemu sam veoma dobra, a bogami i čekanja odobrenja ”s vrha”, tek, uspela sam da sredim da se vidim s tim ”aždajama” od momaka. Kada vam je dvadeset šest godina, nije vas preterano lako impresionirati, ali ono što sam videla nikako me nije ostavilo ravnodušnom. Dopustili su mi da fotografišem sve njihove demonstracije borilačkih veština osim iskakanja padobranom iz aviona jer je za to bila potrebna posebna dozvola iako je bilo uslova pošto je vojni aerodrom u neposrednoj blizini objekata.
Momke sam mogla da snimam samo s maskama na licima, dok smo razgovor obavili u takozvanoj ”sobi za goste”. ”Glavnokomandujući” vojnih specijalaca bio je veoma predusretljiv a predstavio mi se nadimkom Plavi, koji je bio sasvim prihvatljiv s obzirom na njegovu kratko podšišanu svetlu kosu. S nama je sve vreme bio i jedan tih, krupan mladić u tridesetim godinama koga je Plavi oslovljavao sa Šok, a objašnjeno mi je da je taj nadimak dobio zato stoje poreklom s Kosova, odnosno iz Peći. Iako se trudio da bude neprimetan, osećala sam da me pažljivo posmatra i, priznajem, na neki čudan način to mi je godilo.
Kada smo konačno završili razgovor, u neverici sam shvatila da je već uveliko prošlo osam sati, a poslednji autobus iz Sombora u mom pravcu kreće u pola devet. Zamolila sam svog zaista ljubaznog domaćina da mi brzo pronađe neki prevoz do autobuske stanice u nadi da ću ipak uhvatiti taj poslednji prevoz.
– Pobogu, nema nikakvih problema, Šok će uzeti džip i odvešće vas kući – velikodušno mi je ponudio Plavi, a znam i zašto: obećala sam da ću mu, pre nego što ga predam, poslati tekst na autorizaciju. To su bili moji fazoni kada sam želela nekoga da pridobijem.
Kafa na tvrđavi
Krenuli smo i, iz nepoznatih razloga, nelagodno sam se osećala pored ćutlji-vog momka koji se presvukao u ”civilku” i nije pokušavao da zapodene bilo kakav razgovor. Samo sam s vremena na vrema hvatala njegov, nekako taman, pogled u retrovizoru. Tako smo u tišini prešli put do Novog Sada i baš pred raskrsnicom, kod jedinog semafora na auto-putu, na moje iznenađenje, progovorio je:
– Da li si nekad bila na Petrovaradinskoj tvrđavi?
– Čudno, ali nikada nisam, ne pratim ”Egzif…
– Hoćeš li da svratimo na piće?
Ne znam šta mi bi, uglavnom, kao da sam samo to čekala, odgovorila sam kao iz topa:
– Naravno da hoću!
Uz škripu kočnica skrenuo je prema Novom Sadu, spretno nas je provezao gradskim ulicama i za nekoliko minuta bili smo na velikoj hotelskoj terasi koju krasi ogroman stari sat poznat mi samo s razglednica. Topla letnja noć, nežni zvuci violine i hladno piće bili su sve što mi je u tom trenutku trebalo. Bar sam tako mislila. Šok mi se zagledao u oči, pružio je ruku preko stola i rekao:
– Da se predstavim, ja sam Aleksandar. Svoj nadimak ne volim mada sam se navikao na njega. Želeo bih da me zoveš imenom.
Zbunjena tolikom ”rečitošću”, prihvatila sam njegovu ogromnu šaku pokušavajući da je muški stisnem, da vidi da nema posla s nekom sekapersom. Ruka mi se izgubila u njegovoj a prste nisam uspela čak ni da savijem, ostali su potpuno ispruženi! Hitro se nagnuo i lagano utisnuo poljubac na moju nadlanicu, na šta sam pocrvenela kao bulka dok mi se stomak zavezao u čvor. Kao omađijana, posmatrala sam ga kako ustaje ne ispuštajući moju ruku i, uz pravi džentlmenski naklon, moli me za ples.
Noć na Andrevlju
Ne, nije bio nepristojan, naprotiv. Iako je primetio da sam očarana, nije to iskoristio nego je, podstaknut odličnom muzikom, vešto počeo da me vrti po podijumu. Nisam niska, sa svojih 1,75 važim za povisoku devojku, ali Aleksandru sam jedva dosezala do ramena tako da sam nesmetano mogla da udišem uzbudljivi miris njegovog tela. Plašim se da bi me noge izdale da muzičari nisu napravili pauzu. Kao da je osetio moju nenadanu zainteresovanost, upitao je:
– Žuriš li kući?
– Ne, zašto? – odgovorila sam kao da pre tri sata nisam molila da me neko odbaci iz kasarne na autobusku stanicu.
– Hteo sam da ti predložim da odemo na kasnu večeru na Andrevlje, a možemo tamo i da prenoćimo, naravno ako se slažeš, pa ću te ujutro odvesti kući ili na posao, gde odlučiš da treba.
– Važi – kratko sam rekla iznenadivši sebe po ko zna koji put te noći. Sve mi je bilo novo jer mi je i Fruška gora bila potpuno nepoznata. Jeste bila noć, ali meni je sve bilo lepo: i vijugavi put do Iriškog venca, i gusta šuma na Zmajevcu gde smo navratili na ”aperitiv pred večeru”, i pre-lepa poljana okupana mesečinom ispred malog hotela na Andrevlju. Poručili smo jelo a Aleksandar se za trenutak nekud izgubio. Vratio se, seo naspram mene i uz odličan apetit počeo da tamani gomile hrane prepričavajući mi u najkraćim mogućim crtama svoj život:
– Odrastao sam s majkom i sestrom, oca se ne sećam jer su ga ubili na Kosovu dok sam bio beba. Potom je majka prodala imanje i dovela nas u Srbiju. U Nišu sam završio gimnaziju, otišao u vojsku i pridružio se specijalcima. Za drugi život, osim vojničkog, ne znam. Razmišljam o tome da napustim ovaj posao, ali me ugovor veže još godinu dana. Bobo, da li bi bila spremna da me toliko čekaš?
U neverici sam počela da se mrštim i da izvijam glavu u stranu. Ovo zaista nisam očekivala. Pobogu, tog momka sam danas upoznala i s njim razmenila jedva pet rečenica! Da li je on normalan?! Privlači me, to ne poričem, ali da mu se nešto zavetujem, a još me ni poljubio nije, na šta to liči?! I baš kada sam nameravala da mu odbrusim onako u svom stilu, nasmešio se i dodao:
– Nemoj odmah da mi odgovoriš. Razmisli noćas, pa ćeš mi sutra kazati.
Ustao je naglo, naklonio se i odmarširao do recepcije. U sledećem trenutku već se penjao stepenicama u sobu. Sedela sam još dvadesetak minuta kao kamen, pomeša-nih osećanja, besna, ushićena, nesrećna, srećna i sve to se izmenjivalo iz sekunda u sekund. U tom trenutku sinulo mi je da čak ne znam da li je uzeo odvojene sobe ili samo jednu. Bojažljivo sam prišla recep-cioneru ali, pre nego što sam morala da se pomučim kako ću formulisati pitanje, pružio mi je ključ.
– Vaša soba je pored gospodinove – značajno mi je namignuo, na šta sam pobesne-la, frknula i ustrčala uza stepenice. Soba je bila čista, opremljena najneophodnijim na-meštajem a posteljina je bila nova. Najviše mrzim kada u hotelskoj sobi zateknem po-cepanu posteljinu, a to mi se dešavalo i u dobrim hotelima.
Nikako nisam mogla da zaspim. Prevrtala sam se, mučila, ali san mi nije dolazio na oči. Čim je počelo da sviće, ustala sam i izašla na balkon da udahnem svež jutarnji vazduh. U podnožju, nedaleko od hotela, primetila sam krupnu mušku siluetu, do pojasa nagu, kako vežba kate. Zainteresovano sam zastala i shvatila da je to Aleksandar.
Zaneto je odrađivao svoju obaveznu jutarnju ”gimnastiku” ne primećujući da ga posmatram. I valjda baš zbog toga nešto se u meni prelomilo. Pomislila sam: šta fali da probam, zanimljiv mi je, intrigantan, neobičan, tajanstven i, pre svega, džentlmen, što je dokazao noćas, dakle, sve ono o čemu sam donedavno maštala. Šta me košta da mu kažem da ću ga čekati a ako se u međuvremenu pojavi neko ko bi me osvojio, lako ću se izviniti.
Pet dana na Kopaoniku
Rešena da tako postupim, istuširala sam se, sišla u restoran i naručila kafu. Posle kraćeg vremena pojavio se i on. Doručkovali smo i krenuli prema Beogradu a da nijednom rečju nije spomenuo naš sinoćnji razgovor. Bio je tih kao kada smo sedeli u ”sobi za goste”. Nisam znala šta da mislim. Kada smo stigli pred moju zgradu, nekako tužno se nasmešio, pružio mi je ruku i konačno progovorio, ali ono što nisam želela da čujem:
– Ćao, Bobo, dobra si ti devojka.
Zbunjeno sam ga pogledala, pošla ka haustoru, a onda mi je jednostavno izletelo:
– Aleksa, čekaću te!
Već je bio zakoračio u džip kada je u pola pokreta naglo zastao tiho izgovorivši:
– Ponovi?
– Rekla sam: čekaću te.
U tri koraka došao je do mene, ščepao me je obema rukama, prvo snažno pri-vio na grudi u kojima je razbijalo njegovo srce, a onda me je na rukama poneo do džipa pomamno me ljubeći. Potpuno sam se izgubila, nisam ga pitala kuda idemo ni zašto, omamljeno sam sedela privijena uz njega želeći samo jedno: da se izgubim u njegovim rukama.
Otišli smo na Kopaonik. Tih pet dana nikada neću zaboraviti. Pripala sam mu i dušom i telom, i nikada se zbog toga nisam pokajala iako zamalo nisam ostala bez posla jer sam potpuno neprofesionalno ”ispalila” svog urednika donevši mu reportažu tek nedelju dana kasnije, ali mi je oprostio kada je čuo da sam se silno zaljubila.
Aleksandar je telefonom razgovarao sa svojim starešinom i uspeo je da iskamči neplanirano odsustvo. Plavi je bio šokiran kada je od svog kolege saznao da je prekršio vojnu disciplinu zbog mene. Ipak ga je ”pokrio” pa je moj Aleksa mirno i bez posledica ”odslužio” tih godinu dana posle čega smo se venčali, a svakog devetog jula odlazimo na Andrevlje u slavu moje najduže neprospavane noći.
(ljubavne-price.com)
