Milan i ja zabavljali smo se tri godine i bili smo par iz snova. On – visok, crn, uvek nasmejan i vedar, a ja – plava, krhka i, kako je govorio, kao anđeo. Ljudi su govorili da smo jedno drugom suđeni, da smo dve polovine istog bića, koje su se konačno pronašle.
Jednom prilikom smo uradili uporedni horoskop u kojem je stajalo da smo rođeni jedno za drugo. Moje prijateljice radovale su se našoj sreći, a istovremeno nam i zavidele, a njegovi drugovi su pola u šali pola u zbilji govorili daje Milan bio “gotov” onog trenutka kada me je upoznao. Naši očevi vremenom su počeli zajedno da odlaze na pecanje i u tim prilikama planirali su svadbu, a majke su često išle
u grad da razgledaju nameštaj za našu još nesagrađenu kuću…
Prestala je ljubav
Živeli smo u pravoj bajci, a poznato je da u svakoj bajci postoji negativac, zla veštica ili vila koja zagorčava život nevinim i dobrim ljudima. Ovoga puta glavni negativac male porodične bajke bila sam ja: zla, ohola i bezobzirna, tako su ljudi pričali. A moj jedini greh bila su moja osećanja. Prestala sam da volim Milana. Kako? Ne znam… Jednostavno, prestala sam da ga volim. Ljubav je iščilela iz mog srca u kojem se nastanila netrpeljivost, sažaljenje i prezir. 0, želela sam da povratim nekadašnji zanos, htela sam da ga volim onako kako se muškarac voli, ali nisam mogla.
Tih dana izbegavala sam susrete s Milanom, krila sam se od roditelja i prijatelja i pokušavala da prisilim sebe na to da još jednom razmislim. Pokušavala sam da naredim sebi da ga opet zavolim.
– Nikolina, šta se dešava s tobom? -duboko zabrinuta, majka je ušla u moju sobu.
– Ništa… – odsutno sam odgovorila.
– Mene ne možeš da lažeš, kaži mi šta ti je. I da si ubila čoveka, pokušala bih da te razumem, a verujem da nije toliko strašno – nežno me je zagrlila.
U tom trenutku sam odlučila: Ostaviču ga! Zagrlila sam majku najjače što sam mogla i zaplakala od bola koji me je raz-dirao. Ne znam kako to da objasnim… Nisam ga volela, a to me je bolelo. Bolelo me je to što ću ga ostaviti, što sam znala da je divan i pažljiv i da me niko neće voleti kao on.
– Nikolina, šta ti je? – mama je bila uplašena.
– Mama, ne volim Milana i hoću da ga ostavim – rekla sam u jednom dahu i ponovo zagnjurila glavu u njeno krilo.
– Polako, Nikolina! – mama se uozbiljila. – Kako to misliš da ga više ne voliš? Zašto?
– Ne znam… Ne pitam se ja…
– Dete moje, šta to pričaš? Hajde, sigurno ste se sporečkali pa si se naljutila. To je prolazno, naiđe kriza u svakoj vezi. Ih, koliko smo se puta tata i ja posvađali pa se opet volimo i živimo u miru.
– Nije to! Mama, ne volim ga i ne mogu da budem s njim. Ne mogu da ga poljubim, zagrlim, dodirnem.
– A da se nisi zaljubila u drugog? -mama me je sumnjičavo pogledala.
Iako sam unapred bila spremna na takva pitanja, nisam imala snage da joj odgovorim, da se pravdam i objašnjavam. Ni danas mi nije jasno zašto čovek mora da pravda svoje srce, ali znam da mora. Ljudi to jednostavno zahtevaju.
– Neću da ti solim pamet, ali hoću da znaš da ćemo zbog tvoje lakomislenosti svi patiti. On je divan, a njegovi te vole. Bože, ne mogu da zamislim nekog drugog kao zeta.
Ne, ne… To ne bih mogla – mama je požurila iz moje sobe.
Nisam je zadržavala. Želela sam da budem sama, da “ponovo razmislim o svemu” iako sam mesecima razmišljala, donosila odluku i onda je odlagala da ponovo razmislim. Izmorena, uplašena i kivna na sebe, nisam primetila kada sam utonula u košmarni san. Probudio me je nečiji nežan dodir ruke. Sanjivo sam podigla kapke i pred sobom ugledala najtoplije, najnežnije oči na svetu – Milanove oči.
Poslednji poljubac
Zašto ne mogu da te volim? Kaži mi, zašto?, pomislila sam i pokušala da mu se na silu osmehnem. Pokušala sam da glumim i te večeri. Ali nisam više mogla…
– Nikolina, znam da se nešto dešava… Hoćeš li da pričamo o tome? – i dalje me je nežno milovao po kosi strpljivo čekajući moj odgovor.
– Možda bi bilo dobro da to ostavimo za sutra – iz mene je progovorio kukavičluk, a on je odahnuo s olakšanjem.
Sada, posle svih ovih godina, mislim daje Milan sve znao, ali da je verovao da će se sve srediti. U stvari, očajnički je želeo da veruje u to. I ja sam želela… Ali nije uspelo.
Naredni meseci bili su pakleni i njemu i meni. Bolelo me je to što ga lažem, a njega to što sam mu bila strana. U pojedinim trenucima mislila sam da će on mene ostaviti, da neće moći da podnese moju hladnoću i ravnodušnost, i radovala sam se tome kao dete.
– Znaš, nešto sam razmišljao… – počeo je lagano, a meni je srce zastalo u grlu. Pomislila sam da je konačno odlučio da prekine mučenje – možda si nezadovoljna zato što u poslednje vreme ne provodimo dovoljno vremena zajedno. Vidim da te nešto nagriza… Ali, ne brini, proči če to. Nikolina, hoćeš li da se udaš za mene? – upitao me je svečanim tonom i znala sam da je tu rečenicu godinama vežbao. Vežbala sam i ja da izgovorim “Da”, ali ovoga puta scenario nije tekao po planu.
– Milane – konačno sam skupila hrabrost – ne volim te više i neću da se udam za tebe. Znam da ti ovo zvuči surovo ali, veruj mi, mene boli više nego tebe – nisam smela da ga pogledam u oči.
– Ako ti tako kažeš – izgovorio je jedva čujnim glasom, zatim mi je podigao glavu, pogledao me je u oči i još tiše zamolio: -Samo još jednom da te poljubim…
Nikada nemojte dozvoliti poslednji poljubac. Jer, raskid je i bez njega dovoljno bolan.
Nažalost, ja to nisam znala. Dopustila sam da u ime svih ovih godina, u ime naše nekadašnje velike ljubavi njegove usne još jednom dodirnu moje. U tom momentu ose-tila sam strašan bol. Pomislila sam da sam pogrešila, da ga u stvari volim i da mi je bilo potrebno da osetim kako izgleda to izgubiti ga. Ali znala sam da je to samo trenutak slabosti i nisam dozvolila da me ponese.
– Znaš da možemo ostati prijatelji, da na mene možeš uvek računati… – opet sam pravdala svoje srce.
– A ti znaš da s tobom ne mogu da budem prijatelj… Nikolina, ako se predomisliš, javi mi se. Cekaću te – rekao je i otišao.
Tek tada sam shvatila da se Milan ne predaje lako i da on veruje da ću mu se vratiti. Postala sam svesna toga šta znači prekinuti dugu vezu, shvatila sam da za to treba vremena i da prava patnja predstoji i njemu i meni. I bila sam u pravu…
Neželjeni član društva
Te večeri, baš kada me je hvatao prvi san, u sobu je ušla moja majka i, ne obazirući se na isključeno svetio i moje ravnomerno disanje, počela je da viče:
– Eh, balavice moja! Ne znaš šta si izgubila. Doći će ti jednog dana do mozga, ali biće kasno. Siroti mladić…
Nisam joj odgovorila. U stvari, nisam znala šta da joj kažem. “Ne volim ga”, po svoj prilici ne bi bilo dovoljnio niti bi me opravdalo.
Sanjala sam čudne snove, sve naše divne trenutke, čak sam u snu čula i naše pesme. Ne znam da li su mi osećanja bila uzburkana ili mi je majka za “laku noć” nabacila grižu savesti.
Probudila me je zvonjava telefona i znala sam da je to Milan.
– Samo sam hteo da čujem kako si – po njegovom glasu shvatila sam da nije spavao ćele noći.
Osećala sam se kao najveći zločinac, kao monstrum, kao… A opet, znala sam da zaista nemam razloga da se tako ose-ćam. Znala sam da nisam kriva.
– Dobro sam, a ti?
– Nisam spavao ćele noći. Nikolina, ne znaš koliko mi značiš. Molim te, razmisli još jednom o svemu. Molim te… Doći ću večeras do tebe.
– Bolje nemoj. Milane, razmislila sam dobro i veruj mi da je bolje ovako. Ne treba da se mučimo. Cućemo se kada sve prođe – molećivo sam rekla a onda sam spustila slušalicu.
Međutim, on je ipak došao te večeri. Plakao je kao dete, molio me da se
predomislim, klečao i tvrdio da sam mu sve na svetu, a ja sam sedela kao kip. Nisam mogla ni da ga dodirnem niti da mu bilo šta kažem jer bi sve to bilo iz sažaljenja… Ispratila sam ga do vrata a on me je na rastanku poljubio u obraz i rekao da će ponovo doći.
– Nikolina, ni u kom slučaju nemoj da se nadaš da ćemo prihvatiti tvog novog momka. Ja sam s Milanovim ocem postao dobar prijatelj, to je divna, poštena porodica. Treba da se pomiriš s Milanom – tata je za večerom nastavio da me teroriše.
Nikada u životu nisam odgovorila svom ocu. Uvek sam bila poslušna, pokorna kćerka, ali ovog puta nisam mogla da mu udovoljim.
– Ako misliš daje toliko dobar, udaj se ti za njega – besno sam rekla i izletela iz stana.
Te večeri prespavala sam kod svoje najbolje prijateljice Jace. Ona me je tešila, govorila je da se srce ne pita, ali sam po njenom pogledu znala da me i ona osuđuje. Tek tada su počeli teški dani…
Milan je slao na moju adresu po pet buketa dnevno, moja mama je s njegovom kovala zavere kako da nas pomire, a otac nije razgovarao sa mnom. Drugarice su me svakodnevno zvale telefonom pitajući kada će upoznati “mog novog dečka”, a ja sam ih ko zna koji put uveravala da nemam nikoga i da nije u pitanju nova ljubav već moja osećanja. A Milanovi drugovi okretali su glavu kada bi me sreli na ulici… Sve u svemu, postala sam neželjeni član društva, bezosećajna i ohola veštica.
Slutila sam zlo
Jedina osoba koja me je shvatala i koja mi je ulivala snagu u tim teškim i haotičnim danima bila je moja baka.
– Srećo, proći će i to… Bolje je što si na vreme raščistila nego da oboje patite celoga života. Mlad je on, preboleće, naći će novu devojku, zaljubiće se, a s tvojim roditeljima ću ja popričati. Treba da ih je stid. Dete je uvek na prvom mestu – govorila je tešeći me.
Već sam se pomalo privikla na mučnu situaciju. Nekako mi je ušlo u naviku to da me Milan zove po pet puta na dan, da njegova majka svakodnevno boravi u mojoj kući, da me otac izbegava… A onda… Onda je sve utihnulo. Milan više nije zvao, njegova majka prestala je da dolazi, momak iz cvećare nije zvonio pred našim vratima. Želela sam da mislim da je Milan konačno shvatio da se srcu ne može narediti i da me je preboleo, ali neki jezivi unutrašnji glas neprestano mi je šaputao da nešto nije u redu. Slutila sam zlo…
Te večeri, baš kada se navršilo pet meseci od mog i Milanovog raskida, u našu kuću uleteo je njegov otac. Bio je bled, unezve-ren, histeričan.
– Gde je ta mala da joj ja pokažem! -odjekivala je grmljavina njegovog dubokog glasa po kući. – Gde je veštica koja mom sinu pije krv da joj ja presudim!
– Polako, prijatelju, polako – čula sam tatu kako ga smiruje.
– Šta polako?! Zbog te tvoje moje dete je pokušalo da se ubije. Nikolina! Izlazi smesta – urlao je.
Milan je pokušao da se ubije zbog mene. Bože, u šta sam se pretvorila, ja sam monstrum, ne zaslužujem da živim, ja sam…, u glavi mi se rojilo hiljadu optužbi.
– Nikolina! – dozivao me je i moj otac.
Htela sam da ustanem, zaista sam htela,
ali me noge nisu slušale. Nepomično sam sedela na krevetu, paralisana od šoka. Nisam uspevala ni reč da prozborim, a kamoli da ustanem.
U tom trenutku u sobu je uletela moja majka i histerično počela da me trese.
– Čuješ li ti ovo?! Nikolina, zaboga, imaš li srca?!
Imate li vi, ljudi srca? Imate li vi srca?! Pustite me da dišem, pustite me da živim, bubnjalo mi je u glavi, a srce mi je udaralo sve jače. U tom trenutku počelo je da mi ponestaje vazduha i najednom sam oseti-la da tonem u blaženstvo, u svet u kojem nema griže savesti, u kojem se sve prašta…
– Nikolina – čula sam majčin glas kao izdaleka. Nevoljno sam podigla kapke i ugledala ista namrgođena lica puna prezira i nerazumevanja. – Jesi li dobro? Hajde, popij ovo pa da idemo da vidimo Milana.
– Vi idite, ja neču. Pozdravite ga u moje ime i recite mu da mu želim svako dobro. Recite mu da neću više da ga vidim, da ga neću nositi na duši ma šta se desilo. Jedva se nosim sa svima vama – iz mene je konačno progovorila prava Nikolina.
Uputila sam se u nepoznato
Kada su svi oni napustili kuću, pozvala sam taksi i otišla mojoj baki.
– Bako – jecala sam u njenom zagrljaju -hteo je da se ubije zbog mene. Bako, u šta sam se pretvorila… On je hteo da se ubije…
– Pa, je li se ubio? – zbunila me je pita-
njem. – E, ludice moja neiskusna. Onaj ko hoće da se ubije, on to uradi, ništa ga ne može sprečiti. Treba da ga je stid! Nisi se ti, čedo moje, ni u šta pretvorila. Oni pokušavaju da te preobrate, a ti se ne daj. Budi uvek tako dobra i iskrena – tešila me je cele noći.
Sledećeg jutra donela sam odluku da se nekud preselim. Nisam više mogla da podnesem prezrive poglede, podrugljive komentare, nisam više mogla da trpim njihove očajničke pokušaje da me opterete grizom savesti. I nisam htela.
– Samo ti idi, ja ću se s njima razračunati, sram da ih bude! Evo ti moja ušteđevina za početak dok se ne snađeš – baka mi je spustila u ruke zavežljaj načinjen od karirane marame. – Javi mi se ponekad, ali nemoj da brineš za mene. Dosta si se ti sekirala… – poljubila me je u čelo i dala svoj blagoslov.
Sela sam na prvi autobus i krenula u nepoznato. Nisam se plašila. Bila sam srećna, slobodna, bila sam hrabra…
Sada mi je trideset godina i živim daleko od svog rodnog grada. Ponekad poželim da odem tamo, da još jednom udahnem vaz-duh svoga detinjstva, poželim da odnesem cveće na bakin grob, da… Ali svakog puta odustanem. Plašim se, plašim se prošlosti…
S roditeljima sam se čula svega u nekoliko navrata. Oni i dalje ne mogu da mi oproste to što sam “propustila onakvu priliku”. Toliko su opsednuti Milanom da se nisu potrudili da saznaju da imaju sedmogodišnjeg unuka, ali neka, ako je njima tako dobro, i meni je. 0 Milanu ništa nisam čula. Znam samo da je živ i to mi je dovoljno. Ostalo me ne zanima. Živim svoj život i veoma sam srećna. Samo ponekad, noću, kad svi spavaju, pitam se da li sam kriva i da li je greh slušati svoje srce. Ako jeste. onda sam veliki grešnik.
(ljubavne-price.com)
