” Ali ona se katkad tako lepo smeši… Pet minuta u njenom društvu mi bude kao da sam dobio na loto-u. Hodam ulicom poput nekog narodnog heroja, u trenutku narastem iznad svih zgrada, i u celom svemiru nema jačeg i moćnijeg stvorenja od mene… I zato me one tri ne zanimaju… ne bi me zanimale ni da ih je trista, kada hoću tu jednu!”
“Ostala je knjiga sa par nepročitanih stranica, i neke stvarčice od Herendi porcelana, jedan pulover u kom si ti bila, i ostala je ploča Best of Ry Cooder, i fina, mala plava kutijica za puder, a ja sam tebe ostao željan, sve dok me ne bude… mila moja…”
“Retko odlazim kući, a pišem još ređe, a slike postaju sve bleđe i bleđe, pa lepe potiskuju ružne, al’ tako to krene, pa nekad naručim piće, pa stignem u svatove njene, sve prave ljubavi su tužne…”
“Ma ne idem ja ispred svog vremena. Moje vreme ide iza mene. U tome je nesporazum. Ipak, sačekaću ga još malo, još malo, a onda odlazim…”
“Preslušao sam ‘sekretaricu’. Tri zadnje poruke su bile bez reči, no, neke glasove i ne moram čuti da bih ih prepoznao…
– Laku noć, ti mala Breskvo, kako si samo i mogla da pomisliš da te neću prepoznati po načinu na koji zadržavaš dah? ”
” Bilo je od našeg prvog izlaska milion penala, onih filmskih situacija, pri susretu, u kolima, na stepeništu, ali nekako sam se plašio da je poljubim, slutio sam da bi to moglo da pokvari sve?
I bio sam u pravu…
Prvim poljupcem, kao tamnocrvenim carskim pečatom, u momentu je poništila haotičnu hrpu mojih uspomena, i iz pretenciozne Biografije Mog Momčenja prezrivo iscepila sve one stranice na kojima se pominju devojke, ljubav, strast…
Koliko samo promašenih tema?”
“Upoznao sam je na keju, u jednom kafiću koji ne radi više.
U stvari, ne…
U tom kafiću sam je samo sreo prvi put.
Upoznao je nisam još uvek?
Moj lepuškasti drugar se tih dana šmeckao sa njom, i ja tu realno nisam imao šta da tražim? Sale Saks je bio kao reklama za žilet. Puno pipkanja po licu i zadovoljnih osmeha, a veoma malo teksta.
Bio je prvi jun, i ne sećam se zašto smo te godine tako rano išli na more, ali njemu se to učinilo kao sjajan povod da joj se obrati.
– Mogla bi mi dati adresu. Da ti se javim jednom kartom.
Stajao sam korak dalje, i istog časa poželeo da odustanem od puta, shvativši da ćemo se mimoići sa letom? Leto se upravo gnezdilo u njenoj kosi…
– Bila sam i ja u Istri. Doduše zimi. A čula sam da je i septembar božanstven? Baš me zanima kad je najlepše?
Srđa je još prvog jutra kupio špil razglednica, marku zalepio besprekorno, firmopisački nacifrao Njeno ime i adresu, ali dalje od datuma nije išlo.
– Smisli ti nešto Petraš. Ti si dobar u tim stvarima.
OK.
Ništa lakše.
“Saznao sam u koje doba godine je ovde najlepše.
U ono doba godine kad si ti tu. ”
“Put do zvezda je samo etapa kružnog puta do sebe. Ako znaš prečicu, nema potrebe da se puno lomataš po bespućima. Ne bato… Stigao si čim kreneš. Cilj nosiš skriven pod kaputom, istetoviran na grudima kao metu.
U tome je tajna…
U tome je jedini trik…”
“Oni koji su uspeli da vrate osmeh na lice onome na kojem još uvek ima tragova suza, samo oni znaju kako je to dobar osećaj.”
“Izmislili su hiljadu načina da vreme prođe, a ni jedan jedini da se zaustavi… Što se mene tiče, više i ne moraju da rade na tome. Ovo baš i nisu neka vremena za zaustavljanje.”
“Saznao sam u koje doba godine je ovde najlepše…
U ono doba godine kad si ti tu…”
”Sto hiljada reči znam, al’ jedna mi fali da nju kako treba opišem…”
“Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam…
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima… “
