„U subotu je bio dan moje udaje. Svejsna sam toga da je posljednjih godina, a pogotovo ove godine glavna tema vezana za prazne koverte na vjenčanjima, pa sam imala potrebu da podijelim svoje iskustvo.
Imali smo malo vjenčanje, sa 80 zvanica, jer sam htjela sam najbliže naše da imam na okupu.
Nisam pravila svadbu zbog para, niti zbog toga da zaradim od svadbe, već da se svi porodično okupimo i proslavimo ovaj nama – mladencima najvažniji dan u životu.
Ipak, na taj dan sam se mnogo razočarala. Imam jako siromašnog strica, i rekla sam mu da se ne opterećuje kada bude dolazio, jer je nevažno šta ću dobiti od njega. Dok sa druge strane, imam bezobrazno bogatu tetku koja je iz inostranstva i cijelog života mi priča o tome kako jedva čeka moju svadbu, kako ne trebam da brinem o kupovini stana na kredit jer će ona biti ta koja će mi pomoći da opremim stan.
I ne samo to, bilo je tako uporna za svadbu da je govorila da zna da nemam dovoljno novca pa će ona biti ta koja će mi pomoći da platim ceh svojih zvanica.
Pod njenim pritiskom sam podlegla i odlučila da pozovem 80 ljudi iako je prvobitna zamisao bila da se vjenčamo samo pred kumovima, asvadba kada bude. Tetka ne voli mog muža mnogo, jer on zarađuje prosječnu platu i redovno ga ponižava zbog toga, a ja na to nisam ni obraćala pažnju.
Zato sam ostala zaprepaštena kada je moj stric koji je siromašan, u kovertu ubacio 100 eura, a moja tetka buržujka samo 50!”
